Међународна награда за хумористичку причу „Алеко“ 2011. године додељена је српском сатиричару Александу Чотрићу. Ево шта је о богатој историји тог угледног конкурса и о сарадњи са српским сатиричарима испричао Михаил Вешим, главни уредник бугарског хумористичког листа „Стршел“, који је организатор конкурса:
„Конкурс „Алеко“ један је од најстаријих књижевних конкурса у Бугарској и уједно најстарији међународни конкурс за хумористичку причу. Организује се од 1966. године наовамо, дакле, читавих 45. година. За све те године било је доста познатих писаца који су постали добитници те награде. Међу најпознатијим именима су: Азис Несин из Турске, познати амерички писци као што су Курт Вонегат, Ерскин Колдвел, Вилијам Саројан. Чак сам недавно у мемоарима једног нашег познатог књижевника прочитао да када је гостовао Ерскину Колдвелу у његовој кући у Флориди, међу различитим наградама на зиду запазио је и награду „Алеко“ са конкурса у Бугарској.“
Временом конкурс, који носи име најпознатијег бугарског сатиричара и хумористе, љубимца бугарске публике Алека Константинова, стекао је велики углед. Конкурс се одржава уз садејство општине Свиштов, родног места писца, фондације „Алеко“ и листа „Стршел“ где се и објављују номиноване приче за конкурс. Међу добитницима награде има мало бугарских писаца зато што је конкурс међународни и ми инсистирамо на учешћу страних аутора.
Наградом „Алеко“ одликовани су многи српски сатиричари. Њен први добитник још давне 1966. године био је Илија Поповски. Даље од познатијих имена у српској сатири могу да наведем Владу Булатовића-Виба, а такође и Радивоја Бојичића, Милоша Тасића, Драгутина Минића-Карла, Јасмину Буква, Веселина Миличевића и овогодишњег добитника – Александра Чотрића. Српска сатира је доста популарна у Бугарској. Још за време социјализма код нас су објављивана дела српских сатиричара, а ми смо им тада завидели на слободу изражавања и писања. Јер је слобода у тадашњој Југославији била неупоредиво већа од оне коју су имали бугарски писци. Пре свега Југославија је била отворена према свету, Југословени су могли слободно да путују. А слобода путовања одражавала се и на слободу писања. Још тада се могло приметити да је „Јеж“ европскији и слободнији и у текстовима, и у карикатури. Сећам се да смо се тада често састајали са карикатуристима, међу којима је био и Никола Рудић. Он је живео на Кипру, али је боравио и у Паризу, и у Италији, другим речима, био је грађанин света. Његове карикатуре биле су слободне, баш као што су и његови ставови били слободни. Када је долазио код нас, уопште се није либио да прича вицеве против социјализма. Тако је било и са и осталим нашим српским колегама, док смо ми Бугари доста стрепели док тихо шапатом причамо вицеве о Тодору Живкову, да нас не ухвате на делу... Савремена српска сатира има велике традиције у афоризму, филму, позоришту. Например таквог комедиографа као што је Душан Ковачевић чије су најзначајније комедије постављене на бугарској сцени.“
Што се тиче сарадње бугарских и српских сатиричара, она је стварно плодна и дугогодишња, каже главни уредник бугарског хумористичког листа „Стршел“:
„Заувек сам запамтио моју прву посету иностранству - Београду. Тада сам био на приправничком стажу у листу „Стршел“. А у Београд сам путовао 1981. године због Стршелове изложбе која је била приређена у дворани Цвете Зузорић на Калемегдану. Тада ми се учинило да је Србија прави Запад! Ушао сам у једну књижару и видео наслове књига о којима нисмо могли ни сањати у Бугарској – читаву лавицу дела Солжењицина, књиге Милована Ђиласа. Да и не говоримо о продавници грамофонских плоча која је била препуна рок музике, а код нас је у то време њено емитовање на радију и телевизији било забрањено.
Касније сам више пута био гост српским сатиричарима, а и они су долазили код нас. За време НАТО бомбардовања Београда, кад су бугарско-српски односи били поремећени зато што је Бугарска уступила ваздушни коридор НАТО авионима, ми смо са своје стране, да би смо изразили наш однос према колегама у Београду, организовали изложбу српске карикатуре у Софији, а уједно одштампали и малу антологију српске сатире. Тако смо показали да односи међу сатиричарима суседних земаља морају бити добри без обзира на дневну политику.
Можда управо зато сматрамо српске сатиричаре најближим од свих на Балкану. Иначе, захваљујући стршеловим уредницима Јордану Попову и Крстју Крстеву створили смо Удружење балканских сатиричара. Први су се одазвали сатиричари из Србије. А идеја тог удружења је била да балкански сатиричари одржавају присне контакте међу собом, да сарађују и заједно учествују у разноврсним манифестацијама. Касније су нам се придружили и Турци, Грци, Албанци, Македонци. Осим тога у последње време „Стршел“ редовно учествује у састављању часописа „Афоризам“ који излази у Београду.
И ево, ја се сада најискреније радујем да је овогодишњи добитник награде „Алеко“ Александар Чотрић, талентовани сатиричар и наш веома добар пријатељ, који је већ афирмисан у Европи. Ми га изузетно ценимо и сигурни смо да ће његов стваралачки пут и даље бити обележен бројним наградама - и у његовој земљи, и у иностранству. И од срца му честитамо!“
