"Човек се једном рађа, једном се венчава и једном умире", каже народ. Некада се веровало да су та три момента најбитнијa у животу сваког човека стога је народ све до наших дана сачувао низ ритуала који су везани за њих. Они имају заштитну функцију. Њихова улога је да обезбеде присуство добрих духова ради заштите и у случају да не могу да у потпуности неутралишу злочесте силе онда да их бар умилостиве. У овом издању рубрике Фолк студио причаћемо о обичајима и обредима које су људи изводили приликом доласка принове у породицу.
Некада су веровали да суђенице по рођењу одређују људску судбину за цео живот. Суђенице или како их неки зову суђаје или рођенице су натприродна женска бића која одређују судбину прве или треће ноћи по рођењу детета. Код Бугара их најчешће замишљају као три сестре, различитог узраста и нарави. Живе "на крају света" – тамо где се налази дворац Сунца. Када се роди дете, оне крећу према кући новорођенчета. У кућу улазе кроз димњак и одмах се сакривају иза врата. Суђенице су невидљиве. Њихова прорицања и нарицања може да чује једино мајка детета или примаља која после порођаја извесно време прати мајку и дете. Према народним веровањима суђенице је слао Бог, али упркос томе он нема власти над њим, нити може променити већ одређену судбину. Оно што суђенице реше, верује се да ће тако и бити, њихово прорицање судбине остаје записано невидљивим словима на челу човека, одређује колико ће дуго живети, чиме ће се бавити и какву ће породицу имати. Током првих ноћи по рођењу детета укућани су долазак суђеница очекивали са великим страхопоштовањем. А жене које брину о породиљи изводе обавезне обреде да би умилостивиле све три сестре и показале поштовање према њима. Главну улогу одиграва бабица-примаља. Обично то је стара жена која је помогла многим младим женама да на свет донесу живу и здраву децу. Своје искуство је бабица стекла годинама. Примаљу су вештинама училе друге жене из заједнице. Поред потребних знања пожељно је да она "има лаку руку", када је потребна озбиљнија интервенција за време порођаја.
У неким крајевима земље постоје обичаји које изводи отац новорођенчета. Мушкарац је одлазио у шуму и остављао испод неког дрвета три краваја (врста обредног хлеба), који су били намењени суђеницама. У њихову част приређују богату трпезу, која је у близини мајке и детета. Ватра се одржава током целе ноћи, а соба у којој је породиља треба да буде чиста и добро уређена – суђенице воле чистоћу и ред. Пре тога бабица купа бебу у води у коју је ставила новчиће и кокошје перје. Веровало се да ће додиривање тих предмета донети здравље принови, а живот ће јој бити лак попут перја. После ритуалног купања бабица детету навуче очеву кошуљу и стави га у колевку лицем окренуто ка истоку. Поред њега и мајке поређају предмете за које се веровало да имају заштитну моћ. Међу тим предметима су новчићи, срп, ражањ, метла, лемеш (метални део рала који се користи у обради земље), ничанице (саставни део разбоја кроз који се увлаче нити у разбој). Након што је све посложила уз помоћ осталих жена у кући бабица зове суђенице на свечану вечеру. Као заштита од злих очију и урока за одећу детета пришивали су различите предмете као што су новчић, кост никољданског шарана и сл. На руке бебе и његове мајке везује се црвени конац или мартеница. Обично се тај период завршава црквеним крштењем детета.
У неким деловима земље стављали су различите предмете око главе новорођенчета. Тако су, рецимо, књигу и оловку стављали уз жељу да постане учитељ, маказе и кројачки метар уколико желе да ради као кројач, а свежањ робе и новац добијао је будући трговац. Обавезно се стављала погача и мед – према веровањима суђенице воле слаткише. Када се послуже хлебом и медом суђаје ће се развеселити и биће благонаклоније према детету. Према неким народним бајкама после вечере суђенице узимају преслице и почињу да преду. Најстарија од њих коју описују као најгору и најауторитетнију сестру, маказама сече испредену нит и на тај начин одређује колико ће времена живети тај човек. Обично је прва суђеница та која предсказује највеће невоље које човеку тек предстоје. Понекад њене млађе сестре, које су уједно с тим боље и благонаклоније, покушавају да исправе оно што је прорекла њихова зла сестра, те дарују детету разне таленте и вештине. Постоји неколико популарних мотива у народном стваралаштву. Један од њих је мотив о трговцу који се затекао у кући младе породице. Жена је на свет донела девојчицу. Дошле су суђенице и девојчици предсказале да ће се једног дана удати за тог трговца. Родитељи детета су били сиромашни људи, а млади трговац је хтео да се ожени богатом девојком. Када је чуо шта су рекле суђенице, он је преко ноћи украо дете и бацио га у реку. Девојчицу је нашао сиромашан козар који је о њој бринуо као о свом детету. Прошле су дуге године, а трговац је и даље био неожењен. Десило се једном да је трговац залутао у шуми и упао у кућу козара. Заљубио се у његову лепу ћерку. Дигли су богату свадбу. На венчању је козар открио девојци да му није рођена ћерка и испричао јој како ју је нашао, а трговац је слушао поражен властитом глупошћу и жестокошћу.
© Фотографија: БГНЕС
Ритуално поливање водом
У бугарском народном календару постоји и посебан празник посвећен бабицама. Он се зове Бабин дан и обележава се 8. јануара (21. јануара по старом стилу). Тај празник је део зимског празнично-обредног циклуса. Рано ујутро на дан празника жене чија деца још нису напунила три године одлазе у кућу бабице. Са собом носе пешкир, сапун, киту цвећа и новац. Следи ритуално поливање водом да би се бабица припремила. Са своје стране, примаља обилази куће свих невести којима је помогла да се породе. Бабица носи киту здравца везану црвеним концем, мед, зејтин, просо и црвену вуницу. Пошто је већ окупала бебе, бабица маже њихова чела медом и зејтином и благосиља их – да буду здрави и чили, и да имају дуг живот. Вуну ставља девојчицама на главе да би имале дугу лепу косу, а дечацима на образе да би имали браду и бркове. Бабица китицом здравца прска воду по младим женама и деци. У подне се у кући бабице припрема богата трпеза за коју седе само жене. Једини мушкарци су музичари који свирају током свечаног ручка. Њима је забрањено да причају и могу једино да певају и свирају. После ручка ред је да се ухвате у коло које је такође женско. То је једини дан у години када жене имају право да до миле воље задиркују мушкарце – скидају им капе, развезују им појасеве. Да би се спасли мушкарци треба да дају новац бабицама. Празник се завршава ритуланим купањем бабице. Обично је мушкарци свечано односе на реку где је утапају у воду. Након тога јој љубе руку, дарују је новцем, новом одећом, чарапама и сл.
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
