У савременом свету који је увелико засићен модерним технологијама, људи се све чешће враћају старим и заборављеним традицијама. У потрази за здравијим животом у природи, неки истражују старинске обичаје, прелиставају књиге и летописе како би више сазнали о томе како су њихови преци припремали своју храну. Многе данас неће изненадити тврдња да је брашно самлевено по старој технологији потпуно другачијег укуса. Као и већина ствари из материјалне културе Бугара, ни воденица није служила једино као средство за задовољавање потреба. Та грађевина која је обезбеђивала хлеб многим породицама обавијена је мистиком.
Шта знамо о воденичарској традицији у Бугарској?
Људи који мељу пшеницу или друге житарице на млину како би добили брашно се у народу зову воденичари, млинари или дегирменџије. Песме о млинарима које можемо чути у свим крајевима земље обично су веселе и шаљиве. Ево и једног од најпопуларнијих сижеа: девојка или млада невеста моли млинара да јој самеље жито. Он одбија да то уради, јер нема воде. Следи заводљиво чак помало дрско обећање – " усне моје твоје ће бити " и сл. Након тих речи воденичар одмах налази воду и за трен ока посао је обављен. У народној свести је стално окретање воденичног точка својеврсна асоцијација на бројне животне догађаје. О причљивој особи се код нас каже: Млин му стално ради! (Меље као празан млин!). Није мали број песама у којима се старијем мушкарцу поставља двосмислено питање: "Да ли ти млин још увек меље?", што у ствари крије еротски садржај.
Хумор и двосмисленост у текстовима народних песама које смо поменули, у великом су контрасту са веровањима о воденицама и местима у њиховој близини. Људи су специјално бирали место на којем ће бити саграђена воденица. Пре свега, битно је да она буде у близини природних извора воде – обично је то нека пуноводна река у већем делу године. С друге стране, то што се воденица градила у непосредној близини реке стварало је и велике проблеме. Као што је бивало и код изградње мостова, често се дешавало да се саграђено током дана сруши преко ноћи. Да би темељи били здрави често су мајстори у њих зазидивали сенку живог човека. Многе легенде су посвећене том језивом веровању. Обично је човек чија је сенка зазидана у темеље, недуго после тога бивао болестан и умирао. Али му је душа и даље лебдела над тим местом. Обично се у поноћ појављивала, певала, плакала или изговарала неразговетне речи. Из тог разлога нико се није усуђивао да прође крај воденице у ситним сатима. Веровало се да када сенка сретне некога она се претвара у пса, медведа или другу животињу и напада случајног пролазника.
Народно веровање да је воденица прекривена велом тајанствености потиче од чињенице да се за покретање механизма користи снага воде. Вода као један од основних елемената живота, потребна је за све на овом свету и симбол је чистоће. Она има моћ да поништи магије, да створи нови почетак. Народ је веровао да је вода испод воденичног точка (витла) лековита. Према легенди ђаволи, виле и самодиве живе у близини воденице. Ноћу се они купају у води испод витла и тако она добија магичну моћ. Некада се веровало да се водом из воденице могу лечити свакојаке болести, па чак и поништавати магије. Вода из тзв. „леве воденице“ сматрана је најмоћнијом и најлековитијом. Реч је о воденици чији точак избацује воду у лево. Таква се воденица код нас зове „лева воденица. Ево и једне љубавне магије сачуване у неким од најстаријих фолклорних истраживања бугарских традиција – жена, односно мушкарац треба девет пута да рукама захвате воду из „леве воденице“ и да њоме попрскају свог изабраника, односно изабраницу. А када се девојка због неке магије није могла удати, она је такође требало да изврши одређени ритуал. Главни мотив тог ритуала био је пречишћавање девојке и њене кошуље помоћу воде из „леве воденице“. Исто то је понављала и код куће и говорила: „Левом руком су те направили, десном ћу те одгурнути. Да ме добро нађе и да се венчам!“
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
