Гозба је неизоставни елеменат сваке прославе, па и Новогодишње. Дочек Нове године је праћен традиционалним окупљањем за богатом и разноврсном трпезом на којој се налази велики избор дарова земље. Храна је приређена на несвакидашњи начин јер је и повод специјалан што значи да је њена припрема била дужа и посебна. Када испраћамо стару и дочекујемо Нову годину сто мора бити затрпан свакојаким јелима, лепо аранжираним да би пружала угођај и непцима, и очима. У неком од ћошака као да неприметна остаје дренова гранчица којом се ишло у коринђање.
У бугарској народној традицији 1. јануара се иде у коринђање које се на бугарском зове Сурва или Сурваки. То је уједно дан Светог Василија када се прославља успомена светитеља Василија Великог. У обичајима прослављања су се задржали трагови старе, паганске вере. На Новогодишњој трпези неизоставна је погача василица у коју се обавезно ставља сребрна пара. Пита у коју су стављени папирићи са исписаним жељама, тако звана „пита са срећкама“ је такође незаобилазни елеменат празничне трпезе. Василица је украшена на скоро исти начин као и Божићна чесница. За украс се праве фигурице воћа, птица, цвећа и наравно, крста, који обично обликује најстарија жена у кући. Овим фигурицама од теста домаћице су „исписивале“ жеље за здравље, добробит и плодност у наступајућој години. Оне су биле и својеврсни пластични израз молитве упућене добрим силама – да бране укућане од свих зала, да чувају усеве, воћке, стоку. Веровало се такође да погача василица има магијску моћ прорицања. Исто као и на Бадње вече и у Новогодишњој ноћи млади су први залогај погаче метали под јастук не би ли им сан показао с ким ће засновати породицу. На неким местима у Бугарској жена која је омесила василицу изашла би на двориште и додиривала воћке остављајући при томе мало теста погаче на свако стабло – веровало се да тај обред доноси већи род.
Већина Новогодишњих ритуала поклапају се с онима на Бадње вече – трпезу треба прекадити после чега глава породице разлама погачу, а то треба урадити држећи је изнад главе, да пшеница расте високо. Добро је кад се парица нађе у парчету које допадне домаћину куће или пак у парчету намењеном самој кући – то би био симбол да срећа неће напустити тај дом. Кад би неком другом допало парче с новчићем, глава породице је могао да од њега откупи тај новчић. Ово ритуално надметање и данас је извор весеља око празничне трпезе.
Мрсна јела која се справљају за дочек Нове године могу бити различита. У неким подручјима је правило да се на сто стави свињска хладетина или печеница. На другим местима је обичај да се за Нову годину припреми надевени петао или надевена ћурка. Ипак су најважније разноврсност јела и обиље хране. На сто се ставља све што је земља родила: орахе, мед, суво воће, туршију. Чаше не смеју остајати празне, а домаћини и гости на себи треба да имају нешто ново. То је тако јер народ верује да онако како дочекаш Нову годину тако ће ти све ићи у наредних 365 дана.
По традицији се у Бугарској у питу за Нову годину стављају папирићи с исписаним жељама - то је такозвана пита са срећкама. У разним местима та се пита справља на различите начине. Обично се замесује тесто од воде, брашна, мало соли и сирћета. Онда се тесто дели на одређен број лопти од којих се развлаче танке коре. Велико умеће је направити сукану, развлачену или дрпану питу. То тражи посебну вештину прстију. Надев се најчешће прави од сира, јаја и маслаца. У неким крајевима пита се пуни млевеним месом. Али свуда је обичај да се у њу метну дренове гранчице са различитим бројем пупољака. Домаћица их припрема од раног јутра, онда их преброји како би их било доста за све укућане, укључиво и за оне који из неког разлога не могу бити славити са укућанима. Одређени број дренових пупољака одговара неком благослову, рецимо: здрављу, добробити, љубави, раду, женидби, односно удадби.
Пита са срећкама се сече и дели укућанима у првим сатима Нове године. Опет је глава породице тај који три пута окрене таву са питом па кад она стане, свако узима парче које допадне наспрам њега. То је обичај познат из давнина. Данас многе домаћице користе куповне коре за питу које се понекад продају као комплет са жељама исписаним на пригодном папиру. Неки стављају само те папириће у гибаницу, други умотавају у њих дренове пупољке, а трећи се држе традиције и користе уобразиљу да би написали лепе жеље и поруке најмилијима.
Некада су одмах после поноћи у обилазак кућа ишли сурвакари који су изводили обредно коринђање, а још и лепо украшеном дреновом гранчицом тапшали укућане по леђима изричући благослове за здравље, берићет и благостање. За разлику од коледара који су то исто радили у Божићној ноћи, а који су млади мушкарци, сурвакари су били дечаци између 4 и 12 година старости. Једна од најпопуларнијих новогодишњих песама за коринђање звучи овако: „Сурва, сурва година, весела година, зелен клас на њиви, велики грозд на лози, жути клип кукуруза на стаблу, црвена јабука у башти, кућа пуна свиле, живи били и да сте здрави од сада и вавек!“
Народ каже „здрав к'о дрен“ и зато се верује да тапшање укућана по леђима дреновом гранчицом (такозвано сурвакање) преноси квалитете дрена на људе, наиме и они ће током наступајуће године бити здрави и жилави, енергични, а још и дуголетни. У Бугарској је и данас обичај да деца 1. јануара „сурвакају“ све у кући, а да им одрасли заузврат дају по који новчић, слаткиш или нек други поклон.
И кад најзад наступи Нова година, када се дигне прва здравица, у многим домовима би се најпре заорило коло - „Коло, коло наоколо, нек се врти скаче“ – уз звуке живахне мелодије игра младо и старо, мушко и женско, господа и сељаци – то је радост и велико весеље за сав народ!
Превела: Ана Андрејева
