Препуштене судбини старе особе или усамљени хронични болесници – на жалост то није ретка појава у бугарском друштву. Тај проблем постаје све већи као резултат унутрашње и спољне миграције становништва после демократских промена у нашој земљи. Према подацима Црвеног крста Бугарске од 1989. г. наовамо око милион младих је напустило своја родна места у потрази за бољим животом и стандардом и пре свега у тежњи да се професионално потврде. Они су оставили саме родитеље и родбину који одмицањем година све теже успевају да брину о себи. Удео тих усамљених старих особа у Бугарској тренутно износи 24 одсто становништва земље. Да би помогао беспомоћним људима да живе самосталним и достојним животом у уобичајеним кућним условима, БЦК је почео стварање центара за кућну негу. Уз финансијску подршку програма ФАР ACCES, Италијанског и Немачког црвеног крста такви центри су изграђени у Софији и још 5 бугарских градова. Ове године уз помоћ Фондације Уникередит – Унидеја биће изграђена два нова центра у земљи. Према гђи Надежди Тодоровској, заменику генералног директора и шефу Одсека за Социјално-оперативне послове БЦК та пракса доказује своју ефикасност.
„У питању је програм који се састоји од два основна дела, објашњава она. - Један је везан за непосредно збрињавање људи у њиховим кућама, а други укључује едукацију старијих људи волонтера. Често пута ти волонтери су чланови друштвених већа код општина. Тако они успевају да скрену пажњу друштва на њихове проблеме и да се боре за своја права. У склопу неколико пројеката са нашим европским партнерима ми смо их едуковали. Сада 1.000 волонтера може да обавља тај посао у 10 области и да остварује трајан резултат у својим насељеним местима.“
Захваљујући Програму за кућну негу елиминисани су трошкови за стално издржавање тих људи у болницама, у дому пензионера или другим институцијама сличног типа. Пракса показује да када се старији човек нађе у специјализованој установи, он се осећа остављеним, изолованим и опоравља се много спорије. Али када он борави у природном кућном амбијенту, опоравак је заиста много бржи, наглашава др Тодоровска.
Због тога се у специјализованим центрима анализира стање људи и на основу тога стручно оспособљене медицинске сестре израђују индивидуалан план бриге за сваку особу. Ако се ради о беспомоћној особи која не може да буде смештена у некој социјалној установи, јер су јој потребне интензивне бриге, пружају их волонтери. С друге стране, захваљујући њима ствара се једна заједница у којој се људи узајамно подржавају:
„Захваљујући тим бригама и сталном контакту са особљем старији људи се већ не осећају усамљеним – каже др Тодоровска. – Када се њихово здравствено стање побољша, свакако ако је то могуће, они постају наши активни сарадници и помажу другим старијим људима. На пример, када је тај пројекат стартовао у Софији, била је једна жена која је патила од веома тешког облика неурозе страха и у току 30 година није излазила из свог стана. После смрти њеног супруга она се у потпуности изоловала од света. Али захваљујући контактима са нашим сарадницима већ излази са пријатељицама.“
Тај пројекат има и позитивне резултате. Према др Тодоровској он успоставља везу између генерација. Када старији људи остану сами или се друже претежно са својим вршњацима, они причају само о болестима, а контакти са млађим особама чине их оптимистима и они већ имају жељу да активније учествују у јавном животу.
Превод: Џерманова, Ливен
