„Какав да постанем када одрастем?“ Мало ко није у детињству постављао себи ово питање. Понекад одговор долази сам од себе када се дете дотакне професионалног света родитеља. Дешава се да вољени учитељ одшкрине врата према знању које касније прераста у професиоиналну каријеру. Могуће је да млади човек дуже лута по лавиринту снова пре но што му неки стваралачки импулс севне, па се он одлучи за неку конкретну област животне реализације. „Замислите да је могуће распитивати се и сазнати скоро све о професији која вас интересује или једноставно побуђује вашу радозналост.“ То је заправо позив који Креативни центар „Покажи ми“ упућује младима и не тако младима који траже или су се већ определили за своје животно занимање. Последњих неколико месеци овај центар који се налази у Софији неједном је постајао сцена на којој су представници различитих професија причали о себи, о свом раду, а понекад су чак сами откривали нове, њима дотад непозане аспекте властитог избора. „Како се десило да сам постао авијатичар, редитељ, глумица, финансијер, архитекта?“ У угодном амбијенту, у коме комуникација није ничим ограничена, подмладак и одрасли, родитељи и деца разговарају о могућностима које пружа ово или оно занимање, делећи при том личне приче везане за избор професије. Један од снова инспиратора центра „Покажи ми“ Силвија Јорданова је да маштама не буде граница. Она је успела да оствари своје снове да плеше, слика, глуми, бави се фотографијом. Иначе је дипломирани правник, по завршетку студија је специјализовала на Позоришној академији у Софији играчку синтезу. Како Силвија каже, лична прича Креативног центра повезана је са сликарем Николајем Ангелаковим. Срела га је пре неколико година у његовој школи сликања:
„Деца, коју је учио вештинама сликања, била су смештена у два собичка – сећа се Силвија. У једној су радила млађа деца, у другој – старија. Атмосфера је била пуна мира. Нисам нешто слично доживела од дечјих година. Био је то осећај угодности, комфора и подељености. Деца заједно раде и уче се прављењу разноразних модела. Никола Ангелаков је доброћудан човек, зрачи благошћу, има посебан приступ деци без обзира колико им је година. Он о њима све зна – да ли је неко заљубљен, да ли можда неко има проблема са родитељима. Учинило ми се да је то права оаза мира и спокоја. Нисам чак ни веровала да тако нешто збиља постоји. Тада ми је први пут синула искра да направим нешто што би омогућило онима који воле своју професију да ту љубав пренесу на остале и тако помогну у избору њихове професије. Јер шта боље од тога да се бавиш нечим што ти причињава право задовољство? То пали и остале, инспирише их да потраже своје способности, да остваре жеље и да крену у реализацију онога што су до тог тренутка одлагали за неко боље време.“
Креативни центар „Покажи ми“ отворен је за свакојаке експерименте. Можда је и зато веома брзо, за мање од годину дана, постао омиљено место где млади цртају и сликају, играју, глуме. За девојке се организују сусрети са специјалистима за шминкерај и козметику. Малишанима који још похађају дечји вртић намењена је занимљива иницијатива под насловом „Направи од смећа нешто лепо!“
„Направили смо гусеницу – описује атрактивно створење Силвија Јорданова. На један шланг деца су налепила 16 лопти, скроз их облепила, а затим их обојила. Том створењу су додала очи. Деца су још на репу гусенице, на задњу лопту, ставила плаво срце. Сама су израдила и ножице животиње. Све су то она израдила от отпада који смо им однели: папир, пластику, канап, лепљиву траку, лепке. На почетку сам чисто сумњала да ће толико много деце, окупљене на једном месту, успети да направе нешто заједно. У истом дечјем вртићу стоји једнорог кога су деца направила од рециклиране хартије, ПЕТ боца, исеченог отпадног папира, најлонских кеса. Испало је заиста лепо.“
У сарадњи са фондацијом „Битност“ Креативни центар „Покажи ми“ разрађује програм креативних занимања деце, користећи методу неусиљене комуникације. Заокупљена разним стваралачким играма, деца уче да буду свесна својих емоција, да препознају своја осећања, да решавају конфликтне ситуације које су већ иза њихових леђа. Порука одраслима у свему томе је да поштују осећања деце, да их ангажују у процесе одлучивања, да им препуштају право избора који, наравно, треба да буде у складу са њиховим потребама.
Превела: Ана Андрејева
