Последњих десетак година у Бугарској су избили на видело скандали око лоших услова у којима живе сирочад и деца са инвалидитетом у домовима за децу и омладину. Транзиција на тржишну привреду која је почела после 1990. г., финансијске тешкоће са којима се држава у том периоду суочила, а понекад и одсуство бриге државе о развоју тих установа, имали су негативне ефекте на услове живљења деце у њима. Акценат у политици садашње бугарске владе јесте затварање тих специјализованих институција и смештај деце у домовима породичног типа, подстицање хранитељске бриге и подршка породицама у ризику која их храбри да не напуштају децу. Добра вест је да у свему томе Бугарска већ може да рачуна на финансирање из различитих програма ЕУ.
У фебруару ове године влада је усвојила стратешки документ насловљен "Визија о деинституционализацији деце у Републици Бугарској". Он предвиђа постепено затварање домова за децу лишену родитељског старања у наредних 15 година. Валентина Симеонова, заменик министра за рад и социјалну политику детаљније се осврће на планиране у том погледу мере:
"У периоду од 15 година предвиђамо да затворимо све специјализоване институције за децу у Бугарској, онакве какве сада постоје. Реч је о 32 дома за медицинске и социјалне бриге за децу до 3 године старости, 25 домова за децу са хендикепом и 76 домова за децу лишену родитељског старања којима се тренутно управља преко општина. Дакле то је дугорочан план који је на нивоу Европске комисије одобрен као политика бугарске државе. Први пројекат у чије смо извршење већ кренули, предвиђа затварање домова за децу са инвалидитетом. То су 24 специјализоване установе за децу са менталним поремећајима које се налазе на територији целе земље као и један дом за децу са физичким манама.
Затварање једне институције је подужи процес, истичу из Агенције за заштиту деце. Морају се пре свега имати у виду потребе детета и тражити и најмању могућност да се дете врати својој биолошкој породици. Када није могуће да се то оствари, деци треба обезбедити што је могуће боље услове смештаја у домовима породичног типа. То су кућице у којима деца живе у условима, сличним оним у породичној средини. Тамо она се васпитавају у групама од највише 10-15 деце. Друга могућност збрињавања такве деце је хранитељска брига. Засада Бугари не показују велики интерес да постају хранитељски родитељи. Понекад се они не одлучују на такав корак зато што нису у довољној мери информисани шта представља ова брига, понекад наилазе на финансијске или психолошке препреке. „Подстицање хранитељске бриге је други основни акценат у процесу затварања специјализованих институција за децу ”, додаје Валентина Симеонова:
„Кренули смо у кампању ширег информисања грађана о суштини хранитељске бриге и већ се можемо похвалити неким успехом – истиче она. – У сарадњи са УНИЦЕФ-ом отворили смо специјалне информативне центре. Евидентно је повећање интересовања за ту врсту збрињавања деце и надамо се да ће она постати добра алтернатива деци која су сада смештена у специјализованим институцијама.”
Прва фаза дуготрајног процеса гашења специјализованих институција за смештај деце лишене родитељског старања користиће средства из европског Оперативног програма ”Развој људских ресурса 2007 – 2013.”у износу 25 милиона лева. Засебно по том програму је обезбеђено финансирање широког круга социјалних услуга за децу и породице у ризику. Новац је обезбеђен и у склопу Оперативног програма „Регионални развој 2007 – 2013. г.” Користиће се финансијске могућности Програма о развоју руралних подручја. Крајњи циљ свих тих промена које се односе на специјализоване институције за децу јесте затварање у наредних 15 година преко 130 домова. После тог периода требало би да назив „Дом за децу лишену родитељског старања“ заувек нестане из нашег речника и стварности.
Превела: Ана Андрејева
