Она је забавну музику претворила у предмет научног истраживања. А у озбиљном научном тексту читалац може да нађе и извесну дозу забаве. „Волим када се преплићу различити нивои и модели мишљења, када се улична и академска култура нађу у истој равни. Тада добијамо свежу комбинацију стручних термина и жаргона“, каже проф. др Розмари Стателова. Можда се управо у тој свежој комбинацији крије кључ поверења које су јој указали бројни слушаоци и читаоци.
Потиче из породице интелектуалаца или како неки кажу интелектуалци „до деветог колена“. Међу члановима породице су лекари, учитељи... Према традицији тог рода, мушкарци из фамилије Стателових студирају у иностранству.
„Десило се тако што се свако од мојих предака женио девојком из земље у којој је студирао, прича Розмари Стателова. - Данас се ја као жена чија је бака пореклом из Петрограда, а мајка из Минхена, осећам врло повлашћеном. О себи могу да кажем да сам особа која је настала као мешавина различитих култура и да је за мене присуство немачке, руске и бугарске културе подједнако битно. Срећна сам што су ме управо те културе изградиле као личност и да сам одрасла у породици за коју је музика била најдрагоценија ствар. Родитељи су ми добро познавали немачку, руску и светску класичну музику. Мама је свирала на клавиру, а отац ми је дириговао... Никога није изненадило то што сам имала тек 5 година када сам почела свирати и компоновати. По завршетку својих студија на академији определила сам се за музикологију. У том периоду је популарна музика у Бугарској чинила своје прве кораке. Имала сам прилику посматрати њен активни друштвени живот, њену велику културну улогу. Тако сам одлучила да се посветим истраживању популарне музике. То није било нити лако, нити добро дошло. У то доба бугарска музичка наука је сматрала бесмисленим истраживање структуре поп музике. За човека који је навикао радити са великим музичким комадима било је врло необично анализирати мале комаде у трајању од 3 минута, колико је обично дуга једна поп песма. Мислила сам, јесте да су те песме релативно кратке, али их свакако допуњује људска емоција. У свакој песми живе успомене и животне приче милиона слушалаца. Истраживање популарне музике је истраживање и њеног друштвеног живота, њеног посебног значаја.“
Розмари Стателова је први бугарски научник који је утро научни пут популарној музици, музичкој естради, рок музици и сл. – појаве на основу којих је она разрадила две дисертације и научне радове. Проф. Стателова је аутор 9 књига, на стотине научних радова и чланака неки од којих су објављени и у Немачкој, Мађарској, Русији, Француској и другим земљама.
„У популарну музику продиру милиони догађаја, каже проф. Стателова. - Немојмо заборавити да постоји узраст у којем људи не могу без такве музике, они одрастају захваљујући њој. Дакле, потребно је истражити додатно наслојавање емоција. Посебно су ми драге ангажоване песме које имају интелигентан текст, то је „паметна песма“ како је често зовем ја. Пуно тога сам о томе научила у Немачкој где је жанр бардовске песме добро развијен. Током 70-их година тражила сам код нас истомишљенике који би компоновали песме по интелигентном тексту. Било је од посебне важности да подстакнемо развој те песме која је и данас жива захваљујући истакнутим представницима тог жанра и фестивалима широм света. Још једном ћу рећи да је то музика која у себи садржи људске приче – много више него било који од осталих музичких жанрова. Поп култура дарежљиво пружа већу слободу извођачима и слушаоцима. Стога мислим да је популарна музика креативна, она употпуњује и обогаћује људе.“
Радећи на популарним музичким жанровима проф. Стателова никада није изневерила класичну културу којом се бавила на почетку своје каријере. Њена музичко-критичка делатност је скоро у потпуности посвећена тзв. „уметничкој музици“. Пре десет година је на позив једног института који проучава живот Лужичких Срба гостовала у Немачкој. Тако је проф. Стателова остварила прво у историји домаће етномузикологије свеобухватно истраживање стране музичке културе. Читаве деценије она истражује вокалну и инструменталну музику Лужичких Срба што резултира новим озбиљним радом под насловом „Страна култура изблиза“ који су стручњаци високо оценили. Међу најуспешнијим радовима проф. Стателове је књига „Седам грехова турбо-фолка“ – ироничан осврт на одређену врсту музике у домаћој музичкој стварности која представља комбинацију народних и популарних елемената.
„Била бих опрезнија у коришћењу термина „турбо-фолк“ (у Бугарској више познат као „чалга“), објашњава проф. Стателова. - Ми смо ту врсту музике назвали поп фолком или етно попом. Наравно да се можемо определити и за добро познати појам којим су у 19. веку Бугари називали градску забавну музику. Међу извођачима су обично били ромски музичари. Али „чалга“ музика није успела да стекне статус званичног музичког стила у Бугарској. Једино што ужива популарност током 70-их година прошлог века јесте тзв. „свадбарска музика“ коју зовем „луксузним издањем чалге“. Али је поп мода у светским размерама учинила своје. Током 80-90-их година 20. столећа појавила се турбо-фолк песма која је радо прихваћена од стране оних Бугара који још нису прекинули везу са балканском и источњачком културом. Компоновање турбо-фолк хитова претворило се у индустрију захваљујући којој је преживљавао велик број људи. Али мишљења о турбо-фолку су противречна. У друштву постоје две групе. „Чалгизирати се“ је за једне синоним за шунд културу, нешто што је покварено. Али то никако не умањује афинитет љубитеља турбо-фолка према том стилу. Као истраживач поп културе нисам могла да останем равнодушна према тој појави. Што се тиче тога шта ја волим да слушам, морам да вам нешто признам: музичар нема потребу да стално „плива“, да „живи“ у звуковима, јер је музика део њега. Ми ценимо тишину. Када слушам музику не могу ништа друго радити, тада једноставно уживам у њој. За мене су композиције Рихарда Вагнера међу највећим достигнућима у музици. Не могу да их се наслушам. Са великим нестрпљењем очекујем Вагнерову оперу „Зигфрид“ која ће бити изведена на сцени Софијске опере. А када размишљам о себи, чини ми се да у мени живи један неостварени комичар. Мислим да је комичност јако битна ствар. Ценим велики допринос руског научника Михаила Бахтина који нас је упознао са карневалском културом Ренесансе, а она нам показује да је живот колико озбиљан толико и комичан.“
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
