"Сматрали су га чудаком, а у ствари уопште није био такав. Напросто је имао развијену имагинацију и опште узев, нормалан укус за већину ствари." Ово је цитат из романа "Project Достојевски" Радослава Парушева. Свака сличност са стварним ликовима, односно са аутором ове књиге није случајна, а за његову популарност постоји довољно разлога.
Радослав Парушев има 36 година. Рођен је и одрастао у Софији. Има арогантно понашање и самопоуздање типично за успешне младе људе у наше дане, али и неоспорни интелект захваљујући коме, после неколико разговора човек може да оправда и прихвати ове особине пишчевог карактера. Радослав Парушев је један од најбољих савремених бугарских аутора. По вокацији је писац, а по струци - адвокат за интелектуално право и у тој области се сврстава међу најбоље. Радослав Парушев је објавио три зборника приповедака – "Никаднебудинесрећан", "Project Gigamono" и "Живот није за сваког"‚ и два романа – "Гоњење" и "Project Достојевски", при чему овај други сматра својом најбољом књигом до сада. Oдакле потиче његова љубав према књижевности?
"Био сам ситнији од својих вршњака и до своје 12. године прилично болешљив - прича Радослав Парушев. – Тада сам мислио да је управо то узрок што нисам волео несташне игре, спорт и тренинг снаге. Много касније сам сазнао да се у ствари не налазим много времена у материјалном свету и зато ми је он помало туђ. Био сам дете удубљено у своје мисли, јер ме је много више занимало оно што се дешава у мојој глави‚ него ван ње. Моји родитељи су се надали да ћу‚ кад одрастем и физички ојачам‚ изаћи из свог унутрашњег света и погледати шта се догађа у спољашњем. И данас се шетам и гледам, али ми је ипак много интересантније оно што је у мени, мој лични доживљај живота и ствари."
У детињству се Радослав Парушев снажно занимао за зоологију и нарочито за хидробиологију, а између 12. и 20. године живота био је чврсто убеђен да ће се убудуће професионално бавити историјом. Уосталом, историја човечанства је увек била његова пасија. Док је студирао право на СУ "Св. Климент Охридски", радио је као хендлер – водич паса на изложбама који их репрезентује. "Учествовао сам на сличним такмичењима и међународним изложбама и освојио медаље са енглеским булдогом", присећа се Радослав кога још од тинејџерских дана зову Чарли. Почео је да се озбиљно бави књижевношћу у студентским годинама.
"Пријатно ми је било да добијам одобрење пријатеља којима се пуно допадао начин на који сам причао разне сторије и зато ми се учинило занимљивим да видим како ће оне изгледати на папиру – наставља Радослав Парушев. – Лепо је испало! Први озбиљнији текст који сам написао била је историјска прича о једној од последњих вечери живота Александра Великог у облику монолога‚ који осликава односе са његовим оцем Филипом. Ова приповетка никад неће бити објављена, али свеске са свим тим текстовима увек ће ме подсећати на прве стваралачке кораке. Иначе, моја дела нису објављивана у штампи пре 2001. године‚ када сам победио на конкурсу часописа „Егоиста” под називом "Буди писац" међу 650 учесника. Ово је била прекретница у мом животу. Схватио сам да желим да се и убудуће бавим писањем. До сада нисам добио, а нећу ни добити значајнију награду од ове."
Радослав Парушев је учествовао на конкурсу часописа "Егоиста" са приповетком "Путопис са преткласиком" која је 2004. године објављена у његовом првом зборнику приповедака "Никаднебудинесрећан". Он је доживео друго издање у новембру прошле године. 2004. године створен је и круг "Брза књижевност" који је битно променио поимање књижевног читања.
"Брза књижевност" је било неформално удружење писаца и пријатеља са сличним укусом за књижевност – каже млади стваралац. - То смо били ја, Тома Марков, Момчил Николов, Стефан Иванов, придружени члан Богдан Русев, али најважнија личност без које се ова идеја не би остварила, била је издавач Божана Апостолова. На почетку 21. века она је имала свету мисију у савременој бугарској култури. Сва наша дела објављивала је издавачка кућа "Жанет-45" у Пловдиву. Формирали смо групу за књижевни перформанс, за презентирање књижевних дела широј публици у сасвим другачијој атмосфери од уобичајене‚ што до тада нико није радио. Разговарали смо како се ствари могу променити, како се може променити шема према којој је класик Јордан Радичков и најмодернији бугарски писац. Поуздано могу рећи да изузев Алека Попова и Георгија Господинова, нова бугарска књижевност почиње управо од круга "Брза књижевност".
Данас тај круг не постоји, али по речима младог писца у Бугарској је стасала нова генерација читалаца, а то значи да ће бити и нове генерације квалитетних аутора. Кумир Радослава Парушева је руски писац Фјодор Достојевски, а књижевни узори су му углавном Умберто Еко, Хорхе Луис Борхес, Габријел Гарсија Маркес. Писац каже да данас има квантитативних промена, кретања, развоја. На домаћем тржишту се појавило бар 10 романа који су на европском нивоу. "Тренутно је бугарска књижевност у највећем успону од почетка 20. века када су стварали писци Пенчо Славејков и Пејо Јаворов. Иначе, због ограниченог тржишта‚ у Бугарској је немогуће бити професионални писац. Сви који можемо да стварамо‚ много тога дугујемо савременој бугарској књижевности."
У пролеће 2012. године биће објављен четврти зборник приповедака Радослава Парушева "Смрт није за сваког". Његова нова страст је блог писаца otkraivreme.bg. То је заједнички пројекат Парушева и Богдана Русева који објављују на блогу своје и текстове других аутора, интервјуе и сл. Блог је и платформа конкурса за кратку причу којим се Радослав Парушев посебно поноси. Двојица писаца ће уредити 12 најбољих прича које ће у лето ове године бити издате у посебној књизи.
Превела: Марина Бекријева
