„Недокучиви су путеви Господњи. Jош недокучивији су путеви успеха” пише Амели Нотомб у свом роману „Страх и трепет”‚ а један млади Бугарин родом из града Габрова доказао је то и у реалном животу‚ поставши једини бугарски аутор‚ заступљен у антологији „Најбоље америчке приповетке” за 2008. годину.
Мирослав Пенков рођен је у бугарској престоници хумора и шале Габрову у лето 1982. године у лекарској породици. Када му је било 5 година‚ његов отац који је био хирург‚ дошао је на специјализацију у Софији‚ а онда се и цела породица пребацила у главни град. Миро међутим није кренуо стопама својих родитеља. „Медицина ми уопште није била занимљива‚ много занимљивије од ње било је писање”‚ признаје он и стварно је захвалан свом оцу и мајци што су га пустили да сам одабере чиме ће се бавити и да оствари свој сан да постане писац. „А постати писац је нешто што претпоставља велику дозу наивитета и глупости‚ јер је у питању веома тежак и обесхрабрујући подухват‚ да и не говоримо о томе да су великани светске књижевности већ одавно написали све што је заиста квалитетно и вредно пажње”‚ каже Миро. Међутим‚ без обзира на скептична размишљања‚ када је 2001. године завршио Прву енглеску гимназију у Софији‚ одлучио је да студира психологију у САД. Определио се за Арканзас‚ јер је у то време тамошњи универзитет додељивао стипендије матурантима из Бугарске.
„Идеја ми је била да се бавим писањем‚ али ми се учинило непрактичним да на почетку студија у САД упишем енглеску филологију. Сматрао сам да ће ми бити потребно бар неколико година да бих као сунђер упио сваку реч‚ да бих савладао правилан изговор и доживео тај језик као неодвојиви део своје свакодневице. И тек онда да се бацим у дубоке воде тј. да почнем да пишем. И пошто нисам баш био сигуран да ћу моћи да живим нормалним животом од писања‚ идеја ми је била да докторирам психологију и нађем посао као психотерапеут‚ а у слободном времену да пишем. Међутим‚ изгледа да у животу сваког писца увек долази онај пресудни тренутак када себи кажеш: или то или ништа. Или ћеш посветити неколико година свог живота искључиво писању‚ па нек буде шта буде‚ или ће ти писање остати само хоби и ништа озбиљно неће из тога испасти... За мене је тај тренутак дошао 2005. године‚ када сам дипломирао психологију и јасно схватио да ако наставим овим путем‚ бићу до те мере заокупљен овом професијом да уопште нећу имати времена да се бавим писањем. А мени је стало да пишем. Тада сам уписао програм стваралачког писања на истом универзитету у Арканзасу и наредне 4 године бавио сам се искључиво тиме писањем и читањем”‚ каже амбициозни Бугарин.
Према Миру, да би се неко звао писац‚ мора то заслужити свакодневном борбом за сваку написану реч. Jош увек није спреман да ту реч употреби испред свог имена‚ зато на питање шта је по занимању одговара универзитетски предавач. Пошто је стекао престижни академски степен „магистар лепих уметности у области стваралачког писања”‚ сада предаје докторантима на универзитету у Северном Тексасу‚ где живи са својом супругом Jапанком‚ а остало време посвећује писању‚ и наравно читању. И мада је још од самог почетка свог америчког живота стварао на енглеском‚ требало му је више од 5 година да би учинио продор на америчко књижевно тржиште.
„Нисам журио да шаљем своје приповетке некој издавачкој кући јер на почетку нисам био задовољан квалитетом написаног. 2004. године написао сам своју прву приповетку о Бугарској која је укључена у зборник „Источно од Запада”. Звала се „Девширме” што је турска реч за данак у крви‚ то је пракса којој су Турци прибегавали да би попунили војни подмладак. Након првих позитивних одзива усудио сам се да пошаљем ту приповетку различитим књижевним часописима у Америци и на моје велико изненађење она је убрзо после тога објављена у једном од најугледнијих „The Southern Review”. Тај часопис чији је оснивач велики писац Роберт Пен Ворен издање је универзитета с.д. Лујзијана. Уследиле су две године застоја и даље сам слао своје приче‚ али нигде ништа. Све сам више падао у очај док се 2007. нисам усудио да пошаљем том истом часопису приповетку „Како смо купили Лењина”. Три недеље касније назвао ме главни уредник да би ми рекао да им се прича јако допала и да ће је објавити. Цела приповетка је у распону двеју крајности једна је дедина генерација која је посветила живот комунистичким идеалима‚ а друга је млади момак‚ припадник савремене генерације која је склона ниподаштавању и омаловажавању свега и свачега и не верује ни у шта. Било ми је јако важно да прикажем те крајности. Чак се алегоријски гледано ова прича може разматрати као животна прича једног људског бића деда то су наши корени‚ наша прошлост‚ а млади момак је наша будућност‚ оно што нас вуче напред. „Како смо купили Лењина” објављена је у часопису „The Southern Review” 2007. и освојила је награду за најбољу причу која носи име велике америчке књижевнице Jудоре Велти. Неколико дана касније стигла је вест да је Салман Рушди укључио ту моју приповетку у годишњу антологију „Најбоље америчке приповетке” за 2008. годину. То је био велики успех јер је пуно људи сазнало о мени‚ а приповетка је преведена на више језика. Међутим‚ ни то није било довољно да бих могао издати књигу. Jер једна прича не чини књигу као што једна књига не чини писца. Зато сам наставио да стварам‚ дан за даном.”
Тако је логично 2009. године уз помоћ једног књижевног агента Мирослав Пенков потписао уговор о објављивању његове прве књиге у САД зборника прича „Источно од Запада”. Након још две године припрема‚ редакција и промена‚ у пролеће 2011. зборник се појавио на лавицама америчких књижара. До данас књига је преведена и издата у Француској‚ Немачкој‚ Шпанији‚ Италији‚ Шведској‚ Холандији‚ Норвешкој‚ Израелу‚ Великој Британији и Канади. У Бугарској је зборник изашао крајем прошле године у преводу самог бугарскоамеричког аутора‚ како називају Мирослава Пенкова с оне стране океана. „Људима је некако стало да сваком лепе етикете. Како бих могао бити амерички писац кад су све моје приповетке о Бугарској. С друге стране‚ шта бих друго него бугарскоамерички писац могао бити ако пишем на енглеском и ако сам већи део онога што сам сазнао о књижевности‚ сазнао управо у Америци”‚ размишља гласно Миро. И труди се да одговори на друго ништа мање битно питање: Да ли је 10 година довољно да би се човек у потпуности претопио у неку страну културу и да ли је то обавезан предуслов за успех?
„Не мислим‚ чак бих рекао да ова књига доказује баш обрнуто да сам остао Бугарин и да је за мене питање части да останем такав‚ да очувам своје бугарске корене. Jа сам‚ сликовито речено‚ кренуо другим путем уместо да рушим‚ да кидам своје окове‚ решио сам да их претворим у крила! Jош увек нисам сигуран да ли је то могуће видећемо.”
Превела: Катарина Манолова
