© Фотографија: Венета Николова
Оља Стојанова показује „Водича кроз оазе нетакнуте природе Бугарске“
Ма колико претурали по туристичким приручницима, нећете наћи ништа што се на њих односи. Ако пожелите да их сами откријете, неће вам бити лако ако не располажете бар неком најопштијом информацијом јер се налазе у прилично удаљеним и неприступачним местима. Оазе нетакнуте природе усред нашег превише урбанизованог света не престају да побуђују машту радозналих људи авантуристичког духа. У та места воде нас аутори „Водича кроз оазе нетакнуте природе Бугарске“.
Предели нетакнуте природе инспирисали су двоје Бугара да направе водич кроз та прелепа места наше земље. У току 15 година новинарка Оља Стојанова и њен супруг, фотограф Живко Џагов, пропутовали су Бугарску уздуж и попреко, путовали стопом, спавали под шатором, пењали се уз окомите литице и спуштали у дубоке спиље, одседали у села која су временом пала у заборав... И све то са јединим циљем да „прикупе збирку“ кутака нетакнуте природе и да се врате са непоновљивим доживљајима који ево, сада, деле са нама.
„Бугарска није само Рилски манастир (објекат под заштитом УНЕСКО-а), нити пак средњовековна тврђава Царевец или црноморска обала. Када је у питању туризам, дуго времена су коришћени опробани клишеи. Међутим довољно је да кренете неким колским путем да бисте наишли на занимљива места и људе које никад нећете заборавити, каже Оља. - Оно најлепше нису толико сама места која нису означена на мапи колико сусрети са обичним људима, њихов аутентичан живот. Мислим да нам управо такви предели помажу да предахнемо од свакодневице, да бар на тренутак побегнемо из своје коже, да на свет погледамо кроз другачију призму и скупимо нове снаге.
О већини тих места људи скоро и не знају. Коме је рецимо познато да у селу Бајлово, удаљеном 20 километара од Софије постоји запажено трачанско светилиште са крашким пећинама у којима је приказано стотинак сунчевих колутова. Према једној верзији они су део огромне астрономске опсерваторије са календаром који бележи Месечеве фазе, а према другој верзији пећине су биле место где су се изводили верски ритуали. Поред тога у њима су пре више година откривени цртежи рађени гваном (изметом слепих мишева). Претпоставља се да су ти цртежи стари 5 хиљада година. До тог места не води ниједна стаза. Мени се рецимо допада крашки гребен код Карлукова на северозападу Бугарске у којем је мапирано преко 300 пећина. Има стеновитих кругова, мостова, кула. У тим пределима природа је показала изванредну креативну снагу и маштовитост. У истраживању таквих места човек може да проведе више незаборавних дана. Наспрам Дома спелеолога налази се једна од већих душевних болница у Бугарској – зграде дома и болнице су с обе стране реке Искар. Наши пријатељи спелеолози тврде да им се збиља догодило следеће – ишли су из једне спиље у другу, сви укаљани, носећи опрему на леђима – хватаљке, кролове, пењалице, појасеви, ужад и све остало. Спелеолози су прошли поред душевних болесника који су у то време релаксирали у дворишту болнице и поздравили их одмахујући руком. Кад су психички поремећена лица угледала овако одевене и опремљене спелеологе она су ускликнула – „Па ви нисте нормални!“ и окренула им леђа.“
Откривање нетакнутих кутака у Бугарској је заиста велика авантура, пуна изненађења и незаборавних доживљаја. Како проналазите и стижете до таквих места?
„Пре 15 година је било прилично сложеније, прича Оља. - Сада, у епохи интернета, они који открију такво месташце, стављају сву расположиву информацију на неку специјализовану веб-страницу. Раније смо рачунали на сопствена истраживања или на открића наших пријатеља који су пре нас посетили неку пећину или испели се на неку запаженију стеновиту громаду. Тако смо рецимо дошли до Боженског Урвича – предела који је нарочито пригодан за пењање. Уосталом нема ближег места Софије где бисте се могли пењати уз пешчанике. Природа Бугарске је таква да ако мало скренете, пут ће вас нанети на неки лепи, недирнути кутак природе.“
Да ли је могуће наћи преноћиште у околини тих теже приступачних предела, толико удаљених од урбане средине?
„Пре више година када смо први пут са собом повели старијег сина, било му је 2 месеца, а спавали смо под шатором, сећа се Оља. - Сада се, 14 година касније, питамо да ли смо тада били нормални. Када је син већ имао 3 године, ми смо са њим кренули да пењемо врх Мургаш (1.687 метара) у Западној Старој планини. Скоро свуда смо шаторовали, а понекад спавали и под ведрим небом. Сада више нисмо такви. Даћу вам један пример. Пољска Скакавица у Земенској планини недалеко од града Ћустендила је мало, забачено село. У његовој околини је једна крашка стена са које се обрушава прелеп слап, тик уз реку Струма. Село је раштркано по махалама, њих 18, а дали још неко живи у њима можете сазнати тек када сунце зађе и у окриљу планине засветлуцају сијалице. Изнад крашког водопада има четири-пет кућа. Прошле године смо се изненадили када смо сазнали да је једна од њих већ претворена у гостинску кућу и прима посетиоце. Сада нам је пријатније да одседнемо у таквој кући.“
Превела: Ана Андрејева
Фотографије: Венета Николова
