Живописно равничарско село где су лета врућа, испуњена мирисом цвећа и слатких дудова, а свуда унаоколо се разлеже песма цврчака. Под снежним покривачем, као у зимском склоништу, тучна поља и плодна црница очекују топле дане. То је село Горна Липница. Мало место које је добар пример архитектуре, свакодневног живота и традиција Бугара који насељавају равничарски део земље северно од Старе планине. Горна Липница се налази у близини старе бугарске престонице Велико Трново и то је само један од бројних разлога због којих можете да посетите североисток Бугарске.
Фотографија: Елена Каркаланова
Према предању, Бугари су ово подручје населили још у 15. веку. До ослобођења Бугарске от Османлија у Горној Липници су биле две махале – турска и бугарска, које су живеле у миру и слози. Село Горна Липница је своје име добило по липовим шумама смештеним јужно од насеља. Нажалост, велики део тих шума је нестао, али се зато у сваком дворишту може видети бар једна липа која шири опојан мирис, а њени медоносни цветови користе се за припрему чаја. Дворишта су овде поприлично велика, површина им је око 0,2 хектара. Људи на својим окућницама гаје воће и поврће за потребе свог домаћинства. И ако је у прошлости пољопривреда била основни начин преживљавања, данас су се мештани окренули сеоском туризму који грађанима нуди могућност повратка у природу где ће осетити дух складног сеоског живота. Укусно воће и поврће из сопствене баште, разговори на клупама испред сеоских кућа, вожња запрежним колима или бициклом...
© Фотографија: Елена Каркаланова
Све су то мале и једноставне ствари из сеоског живота које се за туристе претварају у праве атракције. Овде се неће досађивати ни знатижељнији гости. Средиште културног живота је сеоско читалиште „Зора“ где је изложено неколико поставки: ликовна, етнографска, као и збирка посвећена истакнутом бугарском писцу, публицисти и новинару Серафиму Северњаку.
© Фотографија: www.gornalipnitsa.com
„Серафим Северњак је пореклом из Горне Липнице и тренутно је у читалишту „Зора“ отворена изложба која дочарава аутентичну атмосферу његове радне собе – ту су пишчеве личне ствари, његова писаћа машина, као и сва његова књижевна дела, објашњава Димитар Палов, члан Удружења за развој Горне Липнице. - У читалишту је издвојен посебан кутак где су приказани ношње и документи везани за историју села. Међу њима је и ферман којим је дозвољено подизање цркве Светог Димитра, која је такође једна од знаменитости у Горној Липници.“
Ферман, о коме прича Димитар Палов, издат је 24. маја 1859. године. У доба националног препорода, након што је саградило своју школу, локално становништво је повело борбу за изградњу цркве. Неки од поборника су пешке стигли у Истанбул да би од султана измолили ферман за изградњу цркве. Пошто су савладане многе тешкоће, 1863. године је изграђен храм на пространом месту на крају села. Да не би изгледао сувише висок, грађевинари су око храма насипали ископану земљу. По ослобођењу Бугарске сељаци су склонили земљу па је тако црква добила свој данашњи изглед.
Фотографија: Елена Каркаланова
Црква Светог Димитра је споменик културе
Зидање, рељефи на спољним зидовима, фигурице птица, представљају мали део елемената који, према истраживачима, сведоче о томе да је цркву у Горној Липници изградио чувени бугарски мајстор Кољо Фичето или је то дело његовог ученика који је сачувао својеврсни стил свог мајстора.
Следећа станица гостију Горне Липнице је храм Светог Ивана Рилског, изграђен на месту које, према легендама, поседује исцелитељску моћ. Свих шест фресака које је насликао Димитар Палов приказују житије Светог Ивана Рилског:
© Фотографија: www.gornalipnitsa.com
Храм Светог Ивана Рилског
„Идеја ми је била да на фрескама прикажем важније сцене из живота Ивана Рилског и да сваку од њих повежем са конкретним местом. Како настаје једна фреска? На основу житија свеца бирам одређене сцене из његовог живота за које покушавам сазнати где су се заправо догодиле. Ево, рецимо, на првој фресци је Иван Рилски приказан као дете у свом родном месту Скрино.“
Оно што ћете одмах по уласку у село приметити јесте тесани камен који је коришћен у градњи дувара, зидова кућа и сенара. „Камени изглед села привлачи велики део странаца“, каже Димитар Палов. Последње две године, у јеку лета, Горна Липница гостољубиво дочекује младе уметнике из целог света који истражују локалне знаменитости и стварају своја дела надахнути легендама, природом и историјским споменицима Горне Липнице.
Пољопривредни музеј се налази у дворишту типичне сеоске куће. Посетиоци у њему могу видети старинска сечива и машине
„Горна Липница има добро разрађени званични сајт захваљујући коме се свако може информисати о свим догађајима на подручју села, погледати знаменитости и посетити туристичке и бициклистичке стазе“, прича г. Палов. Равничарски рељеф тог места погодује бициклистичким турама, а једна од рута пролази кроз историјско место:
© Фотографија: www.gornalipnitsa.com
Споменик у Дјадопановом шумарку
„Рута пролази крај места везаног за ослободилачки покрет – реч је о Дјадопановом шумарку где се водила битка између дружине Хаџи Димитра и Стефана Караџе и турске војске. Сваке године на овом месту сеоски свештеник служи помен жртвама. Људи се ујутру окупе у шумарку и приређују својеврсни пикник. Увече се у центру села организују светковине, свира оркестар... На тај начин се одаје пошта људима који су учествовали у тој бици. Јесте да је то место од историјског значаја, али једини начин на који се може до њега стићи, је бициклистичка стаза. Горна Липница је занимљива и по томе што њени становници говоре различитим језицима. Овде, без обзира на то што не остају током целе године, живе Енглези, Малтежани, Немци, Украјинци, Руси, Французи. Током лета је село пуно гостију. Неки од странаца који имају куће у селу примају пријатељске породице. Многи млади људи се враћају у Горну Липницу. Али упркос томе већи део становника чине старији људи што је један од проблема бугарског села уопште. Потребно је да се у тим малим местима нешто дешава, да би се повећао број младих који се враћају. Јер ћемо у супротном затворити школу, дечји вртић, цркву, а након свега тога угасиће се и само село, а његови становници ће се преселити у град, а то је нешто што ја не могу прихватити и надам се да се овде, у Горној Липници, никад неће догодити.“
Превод: Ајтјан Делихјусеинова
