„Када ме питају у ком сам крају Бугарске рођена, ја одговарам: „Тамо где земља мирише на свеже печени хлеб“ – пише Верка Сидерова у својој књизи. Издање се појавило поводом 85. рођендана певачице. У тој аутобиографској причи има на десетине страница посвећених завичају Сидерове – Добруџи – житородном крају Бугарске.
Верка Сидерова је рођена у 20-им годинама минулог века када је Добруџа била у границама Румуније. Прву школу коју је похађала, била је румунска. Прву песму коју је отпевала на сцени, извела је на румунском језику. Али се код куће говорило искључиво на бугарском. Старији су стално поучавали млађе да се традиција, песме и обичаји морају неговати и чувати. Тек када је била у гимназији Добруџа је враћена Бугарској и школска настава се већ изводила на матерњем језику. Још као дете Верка Сидерова је научила и турски, од комшија у махали у којој су сви живели сложно. А са оцем, машинским техничарeм, разговарала је на руском.
„Мој отац се враћао кући тек када би пао први снег – сећа се певачица. - У остало време скоро га и нисмо виђали. Одржавао је пољопривредну механизацију у неколико села. Пуно је радио да би нас издржавао. О нама су бринуле мајка и бака. Било нас је четворо деце. Сви смо ишли у школу. Чега је то стајало наше родитеље, само они знају. Образовање, васпитање, способност да превазилазимо тешкоће – све то дугујемо њима. Мој отац је био моралан човек. Није имао могућност да се школује. Остао је сироче са 10 година, почео је да ради и да брине о млађим сестрама. Када су мало одрасле кренуо је у свет трбухом за крухом. Тако је доспео у Бугарску. И остао овде до краја живота.“
Верка Сидерова је народне песме научила код куће где се традиција поштовала. Без обзира што су живели у граду њена мајка је прела, ткала и сама шила одећу своје деце. И све време певала. Касније у току више деценија Верка Сидерова је као солисткиња Ансамбла народних песама и игара „Филип Кутев“ изводила управо те песме које је научила од мајке. Члан ансамбла постала је после победе на такмичењу за певаче 1952. г. на коме је освојила прву награду. Дуги низ година била је један од амблематичних гласова састава. И не само то. Због знања страних језика за време турнеја у иностранству певачица је била „десна рука“ оснивача и диригента ансамбла Филипа Кутева. Поред четири језика која је знала још из детињства Сидерова је научила и италијански и француски. Као солисткиња ансамбла она је певала у „Ројал Алберт Холу“ у Лондону, у дворани Чајковски у Москви и на многим другим престижним сценама у 30 земаља. „Ми смо упознавали љубитеље фолклора широм света са бисерима из музичке ризнице Бугарске“ – каже Верка Сидерова.
Скоро три деценије су прошле откако Верка Сидерова не наступа на сцени али и зато активно учествује у друштвеном животу земље. Добитница је велике награде „Нестинарка“ на Међународном фолклорном фестивалу у Бургасу за укупан допринос фолклорној уметности. Године 2004. изабрана је за почасног грађанина града Добрич, а 2011. председник Бугарске уручио јој је највеће државно одликовање – орден „Стара планина“. „И у овим мојим годинама певам сваког дана – када сам весела и када сам тужна или када се присетим неке приче“- каже она. Воли да у разговору користи пословице и сентенције:
„Јако ми се допадају мудре изреке. Оне су поучне и ако их човек примењује у животу, оне му помажу да се мења набоље и напредује. Ја сам их научила на часовима латинског и старогрчког у гимназији у граду Добрич. Имам их стално на уму. „Лице је огледало душе“ – то је тачно, зар не! Или пак „Времена се мењају, а и ми с њима“ – толико погодује епохи у којој живимо.“
Превела: Ана Андрејева
