„Што се тиче афинитета‚ или боље речено животне и професионалне везаности, она као што знате није само према Словенцима, него према свим Јужним Словенима, нарочито према Србима. Тако да бих могао написати чак неколико стваралачких биографија.
Али пошто Словенију добро познајем‚ јер сам дуже био тамо и чак извесно време учио, годинама сам се бавио словеначком литературом, проучавао наше узајамне везе и чак имам књигу која носи наслов „Словенија“, неке моје колеге и пријатељи из Словеније сами су ме подстакли да напишем ову књигу.“

А о чему пишете у својој књизи?

„Садржина књиге је доста разноврсна. Наравно‚ највише места сам посветио својим утисцима са многобројних путовања по Словенији, дружењима са најзначајнијим књижевницима као што су Едвард Коцбек, Франце Бевк, Цирил Космач, Матеј Бор, Цирил Злобец и низ других. сам Ставио сам посебан акценат на везе Бугара и Словенаца које су се претвориле у традицију. Као што је познато, најзначајнији словеначки књижевници из друге половине 19. века – Јосип Стритар, Јосипина Турнограјска и други, а нарочито Антон Ашкерц и Симон Грегорчич су посветили део свог стваралаштва Бугарима. До почетка Другог светског рата међу Словенцима је врло успешно радила и Словеначко-бугарска лига, а активност неких њених првака, као што су Божидар Борко, Тоне Потокар, Катја Шпур, акад. Драготин Цветко и други наставила се и после тога. Са Словенцима присне везе су одржавали наша највећа песникиња Јелисавета Багрјана, књижевници Димитар Пантелејев, Блага Димитрова и најпознатији наши слависти. О свему томе сам такође писао у својој књизи.“

На насловној страни ваше књиге има још један наслов – „Паст за наспротнике“ што би на српском значило „Клопка за противника“. Да ли је то други део ваше књиге?

„То је друга књига која се пре неколико година појавила у Бугарској‚ а неки одломци из ње штампани су у Србији под насловом „Клопка за контраше“. Књига приказује репресалије комунистичке власти код нас против њених непријатеља, односно против демократа. Ја тај систем познајем одлично‚ јер сам био политички осуђен и у затвору сам провео једанаест година – од 1974. до 1985. године. И пошто сам био оптужен за тзв. „идеолошку диверзију“ и издају у корист „југословенског ревизионизма“, моји словеначки пријатељи су инсистирали да и та књига буде представљена словеначком читаоцу. То није некаква монографија о мојим доживљајима, него анализа система са многобројним примерима. Тада је у политички затвор са дугогодишњим пресудама стрпано више од стотину бугарских интелектуалаца. Били су то стручњаци, научни радници, универзитетски професори, књижевници, уметници...“

А чиме сте се бавили у затвору? Јесте ли радили?

„Наравно да сам радио. То ми је скратило затворску казну‚ јер по нашем закону када радиш, два радна дана рачунају ти се као три. Тако да сам на тај начин скинуо скоро 7 година са моје иначе 18-тогодишње пресуде!
А шта сам радио? На почетку сам, током неколико година радио у затворској фабрици намештаја, а после тога сам постављен за библиотекара...У затвору сам писао и песме‚ при томе – на српском!“