На олимпијском слалому у Ванкуверу 27. фебруара част Бугарске ће бранити 36-годишњи ветеран Килијан Албрехт. То ће бити и његов последњи званични старт после 16 година посвећених алпском скијању.

И поред његовог одличног наступа на Зимским олимпијским играма 2002., Албрехт је повучен из националне селекције Аустрије. У потрази за новим тимом помагао му је чувени аустријски скијаш Марк Ђирардели који већ неколико година помаже стручним саветима Бугарској скијашкој федерацији. Тако се Албрехт придружио бугарској репрезентацији.
"Олимпијске игре имају неписана правила. Резултати тамо увек су изненађујући – каже Килијан Албрехт. Због тога сам себи ставио амбициозан али уз то остварљив циљ – да се пласирам међу 10 најбољих у слалому. По мени је тај задатак остварљив, ако сам здрав и све иде како сам га планирао."

 Килијан Албрехт је чувен по свом фантастичном спортском елану којим инспирише и остале чланове бугарске репрезентације. Али и поред тога легендарни Петар Попангелов, најбољи бугарски алпски скијаш за сва времена са одличним наступима у 70. и 80. годинама, још увек тражи свог достојног наследника. Тада је Попангелов био међу 10 најбољих такмичара у слалому са победама за Светски куп и два шеста места на Олимпијадама у Солт Лејк Ситију 1980. и Сарајеву 1984. г.
"Засада не видим наследника – констатује Попангелов. – Иначе је схема домаће федерације изузетно добра, имамо спонзоре, обезбеђени су одлични тренинг кампови, али немамо тренера светског гласа, изузев мог оца. Однедавно нашој су се екипи придружила двојица словеначких тренера који сада активно раде са млађом генерацијом. Тако да су темељи ударени и чекамо на резултате."

Од славних наступа Петра Попангелова прошло је преко 20 година. То је за Бугарску тешко доба транзиције и скоро сталне економске кризе. А скијање тражи огромне инвестиције. То, међутим, није изговор:

"У Бугарској има више проблема, не само у спорту – каже он. По мени у земљи нема гране која би одговарала европским стандардима. Нажалост, ситуација је иста и у погледу менталитета људи, њиховог рада и озбиљности на послу. А све је повезано. И спорт није изузетак. Када сам се ја такмичио држава је издвајала много новца за спорт, а и људи су размишљали другачије. Тадашње генерације буквално су живеле спортом."

Тог се мишљења придржава и Марк Ђирардели – једини у свету скијаш који је пет пута освојио Велики кристални глобус. Он редовно посећује Бугарску, сарађује са домаћом скијашком федерацијом и добро познаје рад наших тренера и такмичара:
"И поред напора федерације ствари код вас не иду баш добро – истиче он. Једноставно морамо сачекати следећу генерацију скијаша. Треба да радимо професионално са данашњим 12-годишњацима и да се надамо да ће једнога дана то донети успехе на светском нивоу. Осим тога спортско скијање је дугорочан и мукотрпан ангажман, а рад федерације обавезно треба да ужива и подршку државе."

Доказ тога је и искуство водећих нација у алпском скијању – Аустрије и Швајцарске. Потврђује га и Килијан Албрехт који ће можда после краја своје такмичарске каријере остати да ради за бугарску националну селекцију. "Федерација схвата да се један такмичар формира одмалена, али са пуно стрпљења и истрајности. Светске победе у скијању захтевају бар 10 година упорног, интензивног рада. Свакако, неко се рађа са талентом за ски, али ми у Аустрији, где је смучање националан спорт, знамо да се то дешава једном у 5-6 година, док се у Бугарској то можда дешава једном у 30 година."

Превод: Александра Ливен