1934. г. настала је идеја да се планина Витоша прогласи заштићеном територијом, што је изазвало жустре дискусије међу шумарима. У оно доба је планина, у чијем је подножју смештен главни град Бугарске, била у критичном стању, скоро у потпуности обешумљена. Житељи Софије и околних насељених места немилосрдно су секли шуме како би набавили дрва за огрев или рашчистили простор за пашњаке. Неки шумари су мислили да биљном и животињском свету у планини прети угинуће и зато им се претварање планине у заштићени парк чинило скоро бесмисленим. Срећом, превагнуло је мишљење оних који су веровали да је могуће очувати планину. И тако је Витоша проглашена за први на Балкану парк природе.

80 година касније и сами се можемо уверити да је тада донета мудра одлука. Парк природе Витоша је невелика планина која је опет пошумљена и постала уточиште скоро половини биљног света у Бугарској. По броју виших биљака у планини, њих око 1.500 врста, Витоша надмашује целе државе које спадају у исту категорију, какве су рецимо Енглеска или Холандија.

„Малобројни су велики градови Европе, а још мање је главних градова који се могу похвалити да им се на ободу уздиже планина у коју повремено долазе медведи, вукови или куне златице - са поносом истиче један од дугогодишњих бивших директора парка инж. Тома Белев. - Витоша је, додуше, мала планина која заузима простор од око 27 хиљада хектара, па није у стању да обезбеди довољан простор и исхрану популацијама медведа и вука. Има ту свега неколико медведица које се паре. На мечиће смо понекад стављали сателитске огрлице. Захваљујући томе смо утврдили, да су млади медведи и нарочито мужјаци стални путници. Једном таквом мужјаку, кога смо прозвали Дамјан, причврстили смо мини радио-предајник и пратили га у току три месеца. Очито га је неки други мушки медвед протерао из резервата тресета „Бистришко браниште“, па се он дуго скитао обилазећи суседне мале планине Плана и Лозенска, допирући све до обода Риле и враћајући се опет натраг. Зато је веома важно да се очувају природни коридори према суседним планинама у које медведи слободно мигрирају.“

Тома Белев каже да је само једном срео мечку са мечетом на Витоши. Туристима то се никад није догодило. Вероватно зато што се и медвед, и вук боје човека, они избегавају најпосећеније делове планине. Скоро половина територије парка је под шумама, док четвртину заузимају пољане, ливаде и пашњаци. Остало су стене и тресетишта. Типичне су и велике „камене реке“, тако зване морене, одломци стена које су некада ледници носили са собом. Или пак црвена поља перене уз реке и у влажним ливадама. Као и пропланци са жутим јабланом (Trollius europaeus) или са главичином, познатом још и као Јанкин или жути љиљан (Lilium jankae).

„У осталим планинама ове врсте нису толико проширене, већ има појединачних примерака или мале групе ових биљака, док су овде присутна велика станишта - објашњава шумар. – Могуће је да у току 10-15 минута стално идеш кроз пределе под жутим јабланом.“

Међу ретким биљним врстама на подручју планине Витоше свакако ваља поменути и европску тису (taxus baccata) - дрвенасту зимзелену врсту четинара из рода тиса, која је такође терцијарни реликт. На Витоши се налази друго по значају у Бугарској станиште тисе са стотинак стабала. Разноврсност фауне је такође импресивна. Ретко где се на тако малом простору може посматрати преко 200 врста птица, око 500 врста лептира, 50 врста мрави. То је заиста упечатљиво! Изузетно богат и разноврстан је и пећински свет.

Објекат посебне бриге и пажње је резерват „Торфено браниште“, природни резерват тресета, који је био први извор воде за некадашњу Софију. Тресетиште на Витоши старо је више од 1.000 година.

„За време кише или отапања снега, тресетишта акумулирају велике ресурсе воде која се постепено лучи током целе године - појашњава инж. Белев. – Када је Софија постала престоница, њено становништво се брзо повећало и осетила се несташица воде. Тада су Софијци одлучили да се њоме снабдевају из планине. Извршен је низ водозахвата у њеном високом делу, испод самих тресетишта, одакле је у град довођена веома укусна витошка вода за пиће. Нажалост, у последње време се запажа смањење количина зимских падавина, што је везано за сушу у појединим годинама. Тада део тресетишта нестаје тако што се претвара у влажне ливаде. Стога се предузимају мере за регулисање хидролошког режима благим подизањем најдоњег дела тресетишта и дужим задржавањем воде тамо.“

У последњих 10-12 година остварени су пројекти повратка многих несталих врста на планини Витоши, каже шумар Тома Белев. Као резултат тога поново су се појавили дивокоза, поточна пастрмка (Salmo trutta fario), пеш (Cottus gobio) – ретка слатководна рибица са великим широким устима и бодљикавим перајима која може да нарасте до 12 сантиметара. Пеш живи само у сливу реке Искар и неким од њених притока. Очекује се да ће повратак текунице привући птице грабљивице које су нестале на том простору.

Превеле: Ана Андрејева, Марина Бекријева

Фотографије: wikipedia.org