Ускршњи слатки хлебови, тзв. козуњаци, ови укусни симболи празника, улазе релативно касно у бугарску традицију. Реч „козуњак“ није чак присутна ни у Речнику бугарског језика – темељном раду просветитеља Најдена Герова, који је објављен на размеђу 19. и 20. века. Наш славни препородитељ је током десет година сакупљао и бележио преко 70.000 речи и 10.000 израза „из уста народа“, које је касније издао у пет томова. Димитар Маринов – други посвећени истраживач бугарских традиција, који је активно радио до почетка 20. века, такође нигде не спомиње ту реч. Али је зато поклонио велику пажњу ускршњим хлебовима.

Обилазећи бугарска села, описао је преко 150 различито украшених хлебова. Урадио је бројне фотографије и слике, а саме хлебове односио са собом у Етнографски музеј чији је био директор. Димитар Маринов подвлачи да обредни хлеб присуствује у свим бугарским обичајима. Поред вина и воде, он је део приношења жртве – у чему је и основни смисао ритуала. За већину празника месе се посебни хлебови. А начин на који се украшавају садржи одређену симболику.

Основне припреме за празник су на Велики четвртак. Рано ујутро жене фарбају ускршња јаја. „Најстарија жена у кући дели по једно црвено јаје девојкама и невестама, да би га чувале до Васкрса, све док се не каже: „Христос Васкрсе!“, и тек тада ољуштиле па појеле“ – пише Димитар Маринов. Интересантан је и један други обичај који је везан за мешење теста за обредне хлебове и познат као обнављање домаћег квасца. Према народном веровању, сеоска кућа не сме остати без квасца, јер ће из ње заувек отићи и берићет. Управо зато свака вредна домаћица увек мора да има при руци свежи домаћи квасац, јер се помоћу њега меси не само обредни већ и обични, свакодневни хлеб. Дакле, на Велики четвртак се обнавља домаћи квасац, који треба да се одржава током целе године. У прошлости жене су изводиле посебне песме уз тај ритуал. Најстарија жена умесила би нешто теста, додајући разноразне лековите траве, а онда би одложила тесто док не нарасте.

Када тесто нарасте (другим речима, када је процес ферментације већ почео), почиње мешење обредних хлебова. Пре тога би домаћица ритуално опрала руке и обукла празничну одећу. Брашно је било од најбољег и најкрупнијег жита, издвојеног за ову прилику још од лета. Брижљиво би га пресејала, чак кроз три сита, која су у песмама опевана као „свилена“. Онда се брашно прекади. А вода која се долива у тесто је „ћутана“ или „неначета“ – донета у чистом котлићу, у који су метнути разноразно биље и цвеће.

Називи ускршњих хлебова говоре о њиховом облику и намени. Неки од тих назива сусрећу се и код других празника - колак, кравај, боговица, пармак, кошара и др. Оно по чему се ускршњи хлебови разликују од осталих су утиснута јаја – бела или фарбана, на горњој површини хлеба, која је богато украшена орнаментима од теста.

Слична је и ускршња лутка – „кукла“, која се справља од два парчета усуканог киселог теста са утиснутим црвеним јајетом у горњем крају. Такве се лутке деле младим невестама. Куму се носи ускршњи колач – округао, са четири (или више) црвена јаја. Међу обредним хлебовима за Ускрс су и тзв. кумини колачи. Они се дају „куми“ – девојци која гата по цвећу у котлићу каква ће бити судбина и за кога ће се удати њене другарице.

Без обзира што је козуњак, илити куглоф, милиброд, или просто слатки млечни хлеб ушао у традицију обележавања Ускрса релативно касно - пре нешто више од једног века, у традиционалној бугарској кухињи познат је тзв. владичин хлеб, који је по састојцима доста сличан козуњаку. Справља се од брашна, јаја, шећера, млека и маслаца. Додаје се пуно сувог или свежег воћа, нешто цимета и наравно – квасца. Владичин хлеб, као и сви ускршњи хлебови, не реже се ножем, него се ломи руком и дели сваком укућанину уз благослов: „Све нам крсло и васкрсло“.

Превела: Катарина Манолова