Позориште – најстарија сценска уметност у којој говор, гестови и покрети чине савршену симбиозу, а управо ту се крије њена магија, ни данас не губи на актуелности, зато што обрађује безвременске теме и одражава дух времена у којем живимо. Данас ћемо вас упознати са младом глумицом и редитељком Недом Соколовском која се бави документарним позориштем – код нас још увек непопуларним жанром. Шта ју је подстакло да крене на узбудљиво путовање у непознато?
„Тешко је сетити се оног прекретног тренутка када сам одлучила да се бавим документарним позориштем. Мислим да је то било 2009. године када сам отишла на студије у Финску. У ствари, можда је управо та чињеница одиграла веома битну улогу у мом избору. Тамо су алтернативне позоришне форме биле добро развијене, а сама настава нас је подстицала да тражимо свој пут у уметности, своја језичко-стилска изражајна средства. Тада сам схватила да оно што се дешава око нас увек ми је било занимљивије. Моје је мишљење да су животне ситуације у којима се нађемо, чак и кад би биле буквално пренете на сцену, много важније, озбиљније и парадоксалније од било које метафоре и вештачких ситуација које стварамо на позорници када радимо са позоришним текстом.“
Уметник који се бави документарним позориштем, стално је у додиру са горућим проблемима, са садашњим тренутком. Оно је живо на посебан начин, баш због своје аутентичности и актуелности теме у времену у којем се одиграва. Овај театар настаје из документарног материјала и разговора са људима, те стога Неда Соколовска настоји да у својим представама користи „живу“ реч. Глума мора бити природна, без претварања, а теме позоришних представа у режији младе уметнице везане су за различите социјалне групе које она назива невидљивим. Особе са инвалидитетом и другачије сексуалне оријентације, људи без крова над главом и социјално угрожени слојеви становништва су на маргинама друштва, заборављени и напуштени од свих. Држава чак и не покушава да реши њихове проблеме, као да не постоје. Однос према њима је као према непотребном терету којег се морамо ослободити. Према Неди Соколовској, ове људе не треба игнорисати, већ је потребно да покушамо да их разумемо и да им помогнемо, ако то хоће. Истакнути руски књижевник и песник Владимир Мајаковски рекао је: „Уметност није огледало које одражава свет, већ чекић којим га треба обликовати“. Помоћу интервјуа које узимају, глумци у представама Неде Соколовске дочаравају стварни живот реалних људи у реалном времену. Постоји прича иза сваког човека коју би он желео да исприча.
Разговор са младом редитељком Недом Соколовском настављамо о иницијативи под називом ВХОД (УЛАЗ), на којој она и њен тим раде већ пола године.
„Циљ ове платформе није само ширење документарне уметности, већ и проширење њених хоризоната, јер тренутно има веома мало уметника и група који се тиме баве. Постоји велика опасност да се ова уметност маргинализује, јер није развијена. Идеја иницијативе „ВХОД“ јесте да представља спољне продукције уметника и позоришта које су социјално усмерене или се баве актуелним проблемима. За пола године смо покренули веома занимљиве пројекте, од којих је један насловљен ХОД 16. То су месечни састанци који представљају неку врсту академије позоришних посленика. Редитељи, глумци, сценографи и драматурзи заједно бирају неку важну актуелну тему из друштвеног живота и у оквиру два сата креирају идеју о спектаклу који може никад да се не оствари. Идеја ових састанака је упознавање уметника који иначе не би имали такву прилику, осим ако не раде заједно. У склопу иницијативе „ВХОД“ развијамо и менторски програм, наставља Неда Соколовска. - Он обухвата дипломце високих позоришних школа који имају извесно сценско искуство у области документарног позоришта и омогућава им да направе комплетан спектакл. За мене је то веома важно, јер се по завршетку студија многи студенти нађу у бестежинском стању. Они немају где да примене сва стечена знања и вештине. Овај менторски програм им даје прилику да представе свој рад пред публиком.“
Неда Соколовска се нада да ће са својим тимом реализовати још једну занимљиву идеју названу „Секундарне сировине“. Њоме позивају грађане да поклоне све своје непотребне, старе дневнике и писма које желе да избаце. Тако ће помоћи очувању природе, а све поклоњене ствари могу послужити за стварање архива који би постао извор идеја за нове позоришне спектакле, јер једноставна животна мудрост каже: „Речи одлећу, записано остаје“. Упркос скептицизму који влада у нашем друштву, млада глумица и редитељка Неда Соколовска сматра да ће иницијатива „Секундарне сировине“ која почиње у септембру, уродити плодом.
Превела: Марина Бекријева
Фотографије: Студио за документарно позориште VOX POPULI
Прича као филмска – често кажемо када чујемо невероватну животну судбину или заплет који би лако могао да буде део филмског сценарија. Ипак, управо филм, модерном, дигитално зависном човеку, који магичне светове књига на хартији заборавља на дну неке..
Четврто национално Бијенале илустрације биће отворено данас у Троугаоној кули Сердике. Бијенале, као и претходних година, нема тему. „Главни циљ је да се ауторима пружи могућност да покажу своје најбоље радове настале у последње две године,“ кажу..
Након успеха фестивала „Ми смо деца реке“ одржаном у септембру, Фондација грађана поново улази у партнерство са пловдивским рејоном „Централни“. Овога пута повод је специјална изложба на којој су приказани дечији цртежи инспирисани природом...