Бугарска у европском филмском пејзажу

Фотографија: архива

Ове недеље, 13. јануара, славимо Дан бугарског филма. А 2017. обележавамо и 10 година од приступања Бугарске Европској унији.

Шта се променило у седмој уметности током протекле деценије? На ово питање одговара филмски историчар и критичар проф. Божидар Манов:

„Преступањем Европској унији Бугарска је постала пуноправни члан неких од најзначајнијих европских фондова за културу и посебно филмских какви су „Еуроимаж“ и програм „Стваралачка Европа“ смер „Медиј“. То нам је чланство омогућило да учествујемо у европским копродукцијама заједно са две, три, па чак и четири земље, уз коришћење озбиљних финансијских фондова. Субвенционише се и ширење европских филмова код нас, а и бугарских у Европи. То олакшава размену европског филма који ставља акценат на уметничке инвенције супротно комерцијалним принципима америчког. Ти фондови издвајају и помоћ за наставне програме у склопу којих синеасти из различитих области стичу допунску квалификацију.“

„Други правац кооперисања и интегрисања јесте изградња мреже биоскопа. Код нас дистрибуцију филмова јако отежава мањак биоскопа. Већи део њих налази се у трговачким центрима, а мол-култура је контраиндикована за уметнички артхауз филм. Због тога програм „Европа Синемас“ гради мрежу од неколико хиљада биоскопа намењених ширењу некомерцијалног европског филма. Они примају наменску помоћ, грантове, финансирање. Код нас такви биоскопи су „Дом филма“ и „Лимијер“ у Софији, мала дворана „Европа“ у Варни и неки други.“

„Циљ пројекта је ојачати европску филмску културу која се бори са вишеструко моћнијим комерцијалним филмским бизнисом са оне стране Атлантика, подвлачи Божидар Манов и наставља: Дотичне идеје и програми нису сами себи циљ, већ су стратешки пројекат који помаже европском филму – уз „раме“ влада и међународних фондова – да пронађе пут ка очувању свог идентитета. Бугарска је веома активна у изградњи сличних контаката и сваке године овде се реализују занимљиве копродукције. У њима наша земља понекад наступа као већински продуцент, тј. лидер у уметничко-стваралачком погледу и организатор и продуцент финансијског дела пројекта. У другим случајевима смо мањински продуцент са минималним учешћем у буџету европских копродукција са три или четири учесника. Било како било, име Бугарске увек је присутно на европској мапи, као и на великим европским фестивалима. Волео бих да чешће пута будемо већински продуцент, али за сада су нам финансијске могућности ограничене и чешће помажемо друге европске продукције.“

Додајмо и то да смо током протекле године били у стању да видимо замашну копродукцију „Тужилац, бранилац, отац и његов син“ чији је сценариста и редитељ Иглика Трифонова. Земља је учествовала и у другим копродукцијама и достојно наступила у европској дистрибуцији. Тренутно пак редитељ Милко Лазаров припрема занимљив пројекат под насловом „Нанук“ у којем је Бугарска водећа земља и у стваралачком, и у финансијском погледу.

„Имамо успехе и у сфери документарног филма, углавном захваљујући домаћој филмској кући „Агитпроп“. Већ је традиција да бугарски дугометражни документарци добијају угледне награде на специјализованим фестивалима, а онда успешно освајају и европске биоскопе. То је један кратак осврт на стварне, видљиве, конкретне димензије интеграције која је пре била тешко изводљива, јер нисмо испуњавали низ правила и норми за учешће у европском кофинансирању. Сада већ имамо једнака права.“

Превод: Александра Ливен


Више из ове категориjе

Слике обасјане светлошћу Бугарске слика сликарка Петја Петрова у немачком граду Ахену

Растојање од 1.600 километара и 17 година проведених у иностранству нису удаљили сликарку Петју Петрову од њених бугарских корена. Сваком годином њена љубав према свему што је бугарско постаје све јача. За Петју важи правило да што више обилази..

објављено 17.9.17. 08.45

Елизабет Христова – Лиса ствара портрете у стилу ван Гога и оживљава његова ремек дела

Слике, живот, речи Винсента ван Гога у таквој мери се уклапају у њихов лични свет да они добровољно настоје да „доживе“ његове задње тренутке и мистериозну смрт. Реч је о 125 сликара из различитих земаља који поетским језиком љубави преносе на платно..

објављено 8.9.17. 14.01

У атељеу Росице Занкове у Орешаку свако може да окрене грнчарски точак

Сваког дана Росица Занкова израђује посуђе за вечност од безобличне глине. Додирујући глину успева да „ухвати“ поруке из наше праисторије, а затим да их „преведе“ на савремени језик и дланима остави делић своје душе…   У сликовитом бугарском селу..

објављено 1.9.17. 14.49