3. марта 1878. године потписивањем Санстефанског мировног уговора окончан је Руско-турски рат. Њиме се, након пет векова османске владавине, пред Бугарима отварају нови видици. Упркос томе, данас се у бугарском друштву воде жустри спорови о дефиницији тог рата и циљевима Русије – да ли је он освајачки или ослободилачки? Где је истина? Овим питањем обратили смо се проф. Веселину Јанчеву, шефу катедре за историју Бугарске Софијског универзитета „Св. Климент Охридски“:

„Већ два века од краја овог рата оцена Бугара прелази из једне у другу крајност. Међутим, без обзира на привремена и конјунктурна расположења, за Бугаре ће он остати Ослободилачки рат, иако је у њему Русија имала своје циљеве. Позитивно је то што се у то време интереси бугарског друштва и Русије поклапају и долази до обнављања бугарске државности.“.

Осим борбених операција за време рата од 1877-1878 године, мало познато је да Русија има претходни план о изградњи администрације и будућем управљању ослобођеним територијама:

„Још у новембру 1876. године Русија формира Канцеларију за грађанско управљање слободним територијама преко Дунава које ће бити одвојене од Османског царства. Циљ Русије је да се тамо успостави војно-грађанска управа уз учешће Бугара који треба да стекну управљачко искуство, а затим да своју судбину узму у своје руке“, подвлачи проф. Јанчев.

Али који је део планова Русије у вези са Бугарском остварен?

„Руски планови су много замашнији. Русија више столећа има планове о наметању контроле над Босфором и Дарданелима, о утицају на Балканском полуострву. Она има глобалне стратешке интересе који се поклапају са интересима Бугара, каже проф. Јанчев. – Војни документи и документи Министарства иностраних послова Русије показују да после Ослобођења Русија тражи позиције у Бугарској путем контроле њене спољне политике и војске. Унутрашњи развој Бугарске није међу стратешким приоритетима Руског царства“.

Како би се одвили догађаји без Руско-турског рата и да ли је идеја Васила Левског да сами изборимо своју слободу остварљива?

„Ако морамо бити прецизни, идеја Левског није да се Бугари сами ослободе него да учествују у свом ослобађању или бар да присуствују као фактор приликом одређивања њихове будуће судбине. Не постоји балканска држава која је добила слободу без интервенције Русије или осталих Великих сила. Бугари не могу да победе царство које се простире на три континента. Питање је створити лидере који ће касније, када се решава судбина наше земље, имати свој глас. И управо се то не дешава. То је у основи многих ствари које се даље дешавају. Бугари доприносе интервенцији Великих сила, укључујући и Русију, имају свој удео и у обнављању бугарске државности. Међутим, бугарски представници не присуствују нити у Сан Стефану, нити у Берлину, када се решава судбина Бугарске. Рачунамо на добру вољу Великих сила. Бугарско питање је само део Источне кризе од 1875-1878 године. Када се она решава свака од Великих сила прати своје интересе“.

Из догађаја у оним годинама можемо научити вредне лекције које би нам успешно служиле и данас, уверен је проф. Јанчев:

„Што се оног периода тиче, поред неких „ситница“ има неких ствари које не смемо омаловажавати. Прво, тежња Бугара да заиста постану део цивилизоване Европе, да у Бугарску пренесу у своје време најмодерније принципе и моделе државности; тежња да водећи у управљању младе бугарске државе буду принципи слободе и либерализма, стварање привредног модела који би брзо допринео напретку земље. Спорови, мотиви показују да је у Бугарској било далековидих државника који су имали визију о развоју наше земље деценијама напред. Друга лекција коју обавезно морамо имати у виду јесте снажна политизација друштва, жестока борба за власт, порицање права другога да има свој став, што блокира низ позитивних идеја. Прелажење из једне у другу крајност не доприноси доследном, стабилном и узлазном развоју, ма колико то банално звучало“.

Превод: Албена Џерманова

Фотографије: архива