ЕУ доживљава тешка времена…Између Брегзита, догађаја у Каталонији, референдума о већој аутономији у Ломбардији и Венету – два од најбогатијих региона Италије и очитих несугласица између земаља чланица о заједничким питањима, све више политиколога сматра да је европски мото „Уједињени у различитости“ озбиљно компромитован, а неки чак кажу да је он анахронизам. Дијалектика између заједничког и различитог која је у срцу економског и социјалног европског пројекта. Заиста се све чешће говори о Европи у две или више брзина – због еврозоне која је лако одредила нове границе унутар Европе или због Шенгенског простора…Да ли је јаз између Истока и Запада, између Севера и Југа на путу да нестане или ће се он још више продубити? Да ли ће ЕУ успети да превазиђе поделу да би кренула путем интеграције и како се она мора реформисати с обзиром на све већу разноликост?

Ево шта о свим тим болним питањима мисли француски историчар и политиколог Жан-Ив Потел.

По мом мишљењу, Европи се мора придати нови смисао. Реч је о дугој причи везаној за стварање једне архитектуре зване Европска унија. Европска унија, која је доживела периоде уједињења и разједињења. Данас сви причају о Европи, али нико не разуме који је тачно наш циљ, шта желимо да постигнемо. Током свих ових година ЕУ се проширивала – на почетку је било 6 држава чланица, данас нас је 28, а ускоро ће нас бити 27. Ако се вратимо назад у време, сматрам да корене разједињења или различитог става у ЕУ морамо потражити у историји, у културној различитости, у смењивању периода рата и мира, посебно у 20. веку, када су народи доживели веома тешка и болна времена. Тако су се и појавили ставови о неким земљама попут Русије, Немачке, Италије, Француске, који су се годинама таложили. ЕУ је настала као контрапункт рату и мржњи међу народима. Зато и ја као Емануел Макрон сматрам да морамо да очувамо основне вредности Европе и да их надградимо новим вредностима које афирмишу уједињење, а не разједињење. Само тако Европа ће добити смисао у хармонији са реалностима 21. века. А што се тиче регионалних апела за независност, они нису новина то је начин легитимисања разноврсности а да се при томе не долази до потпуног и неповратног раскида. Данас је на дневном реду Каталонија, али могли бисмо исто рећи и о Корзици, о земљи Баска, о Фландрији, о Северној Ирској, Шкотској…

Као што смо видели, разноврсност често прераста у разједињење које ремети ритам развоја земаља ЕУ. Одавде и фамозни појам „Европа у више брзина“ који себи пробија пут и ствара нове поводе за незадовољство. Бугарска је посебно осетљива на ову тему. Како мислите, каква је будућност – једна јединствена Европа или неколико Европа у једном?

Када је почела изградња уједињене Европе, био је усвојен Уговор из Мастрихта којим је уведен појам „појачана сарадња“ који омогућава да се поједине земље чланице уједињују и заједно и активно раде на одређеним темама. Тако су настали Шенген и еврозона. Лично мислим да не треба институционализовати разлике и доста је тих прича о две, три, четири и више брзина у Европи – треба нам управо супротно: морамо тежити да избришемо разлике уз истовремено очување разноврсности. Тренутно се у Бриселу разматра идеја о оснивању Парламента еврозоне – то се не сме допустити. Европски парламент је један и заједнички – за све!

Уочи свог председавања Саветом ЕУ Бугарска је најавила своје приоритете међу којима је постепено проширивање ЕУ на земље Западног Балкана. Да ли је, по Вама ова идеја реална, остварљива? Да ли заиста Западни Балкан има место у уједињеној Европи?

Увек сам се супротстављао онима који сматрају да је Балкан „Ђавоља земља“ које се морамо чувати и коју треба избегавати. Не верујем ни у то да је он „Буре барута Европе“. Истина је да је у овом региону годинама био снажно изражен злочиначки национализам који је подстицао непријатељство међу народима, водили су се тешки ратови, али сматрам да треба учинити све што је могуће за приступање тих земаља ЕУ, наравно уколико испуне услове за чланство. Да би се једном заувек зауставила динамика разједињења и мржње…