Упечатљива личност, снажна индивидуалност, увек оригиналан, а понекад необичан Петар Петров је оставио траг на свакодневицу и стваралаштво неколико генерација бугарских музичара. 29. новембра се навршава 85 година од његовог рођења – права прилика да се сви присетимо познатог кларинетисте, саксофонисте, оснивача и организатора Џез фестивала у Русеу. Петар Петров – тако су га звали само у званичним или свечаним прилика, а иначе су га сви знали као Петјо или Петјо Парчето (прим. прев. парче – комад, нумера).

Петров је стекао класично образовање у Бугарској, након чега је специјализовао у иностранству, али се упркос томе вратио у домовину и запослио као кларинетиста оркестра Русенске филхармоније (1957) у чијем је саставу био све до одласка у пензију. Године 1959. је формирао први мали џез оркестар, а касније је основао и џез квартет Петрови. У тој формацији су се сви презивали исто – Петар Петров, саксофон, Петар Петров-Петуха, труба, Златко Петров, контрабас, Илко Петров, бубњеви. Након тога је постао вођа оркестра „Русе“ који је био концертно активан. Петар Петров је учествовао на престижним форумима у Мексику, Русији, Пољској, Мађарској, Индији, Италији и другим земљама. У родном граду је редовно свирао у склопу образовно-уметничких програма у школама, погонима... Био је кларинетиста, саксофониста и предавач. Музичари су га поштовали и волели због његове нераскидиве везе са сценом, ентусијазма организатора и готово фанатичне подршке коју је пружао домаћим извођачима. Све је то постигао помоћу програма које је нудио Џез клуб, који је основао при Клубу културних посленика у Русеу, а наравно, и захваљујући традиционалном џез фестивалу утемељеном 1977. године. Говорио је како су бар четири генерације младића и девојака нашле свој пут захваљујући тим форумима. С поносом је спомињао имена познатих музичара којима је русенска публика аплаудирала на почетку њихове каријере – Јилдиз Ибрахимову, Теодисија Спасова, Камелију Тодорову, Антонија Дончева, сина Бориса Петрова и друге. Последње издање фестивала које је он организовао одржано је у новембру 2012. године. 24. јануара 2013. године је напустио овај свет. Ево и одломка из интервјуа за Радио Бугарску (2006):

За мене су радни дани најважнији јер тада активно наступамо. С једне стране, то одржава музичаре у доброј кондицији, с друге – не само што привлачи него и задржава интересовање публике. Ми смо бескрајно захвални Општини Русе која нам, без обзира на финансијске тешкоће, помаже да редовно наступамо у клубу и организујемо фестивал. Џез клуб је основан пре више од три деценије. Он је средиште и огњиште које шири светлост и духовност. У клуб свраћају писци, песници, интелектуалци. Стално позивамо младе бугарске извођаче – углавном солисте Биг бенда Бугарског националног радија. Први учесници у програму Џез клуба и фестивала су већ пензионери. Помогли смо неколико генерација да пронађе свој пут, срећу и заволи музику. Али, ма колико велика била љубав према сцени, образовање је најважније. То сам увек говорио свом сину Борису и свим младим извођачима – уметност почиње тамо где престаје савладавање заната. Дечја музичка школа, затим музичка школа и музичка академија – то је пут који треба следити… А тек након тога, ако си рођен под срећном звездом, указаће ти се прилика да нешто урадиш. Мада, у музици је одавно све речено.

Данас клуб наставља своју делатност, фестивал – такође. Његов син, Борис Петров, уметнички је директор форума. Он и још неколико културних делатника у Русеу основали су фондацију названу по Петру Петрову.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова