Филип Лхамсурен након пет месеци „У загрљају Амазоније“

Када човек путује са групом, није могуће да се повеже са природом унаоколо. Он неминовно ступа у контакт са људима који су у тој групи. Зато волим да путујем самостално. Не да бих показао колико све знам и умем и како се ничег не бојим, иако се то можда некоме чини тако, изјавио је у интервјуу за Радио Бугарску Филип Лхамсурен. Он је Бугарин монголског порекла који је успео да заврши самосталну експедицију кроз велику Амазонију користећи кану и бицикл, а понекад идући пешке.  Филип се усудио да крене на ово тешко путовање ослањајући се на искуства стечена у Француској легији странаца и индивидуална путовања на температури од -45 ºС у јужном Сибиру, кроз непрегледне пределе средње Азије, Анда и кроз водене просторе величанствене реке Амазон у Jужној Америци.

Снимка
У мисију названу „Загрљај Амазоније“, Филип Лхамсурен је кренуо у априлу, са границе Бразила и Венецуеле у горњем току Рио Негра у правцу најјужније тачке руте, на граници са Боливијом. Затим је наставио дијагонално према североистоку и најсевернијој тачки у свом плану, у близини границе Бразила и Француске Гвијане. Након мање од 5 месеци у којима је превалио 5.000 км, 25. августа Филип Лхамсурен је успешно окончао путовање стигавши до Атлантског океана.

Снимка
Питала сам га какво је осећање када завршиш одавно и пажљиво планирану мисију?

Осећање је исто то задовољство које те обузима када добро обавиш неки посао. Најбитније ми је што сам жив и здрав.Додуше, човек поставља себи неке циљеве, али је у крајњој линији најважније да будеш жив и здрав. Не осећам се као да сам учинио нешто немогуће. Када ти пође за руком да нешто оствариш, никад не мислиш да је оно било неоствариво, уверава ме Филип.

Своју мисију поделио је у 5 етапа. У првој, у западној Амазонији спустио секануом двоклеком  низ највећу притоку Амазона – Рио Негра. У току 12 дана је прешао нешто изнад 1.000 км постављајући својеврсни рекорд. Није ми био циљ да забележим рекорд, али су ме конкретни услови приморали да се крећем релативно брзо – објашњава светски путник. – У том делу експедиције прошао сам кроз најдивље пределе.

Снимка
Следећа етапа била је најтежа
морао сам да пешке прођем кроз џунглу. Почетком маја ниво воде је још увек био веома висок. Више квадратних километара тропске прашуме било је поплављено. Морао сам час пливати, час ходати. Вода ме је неједном довела у опасне ситуације. Трећа етапа је била релативно лака – кануом сам препловио Балбину, језеро у северној Амазонији. Четврта етапа пак је била најдужа, возио сам бицикл на такозваној Трансамазонској магистрали која пресеца блатњаву прашуму  правцем исток-запад. На тој деоници сам наишао на бројне проблеме због људи, промета, обешумљавања. Тамо нисам био у стању да одржим везу са живом природом – да ловим рибу, откривам чисту воду зато што је цивилизација загадила природне изворе. У последњој етапи сам прошао пешке или чамцем на надувавање Амазонију све до Атлантског океана. 50% мог пута ишао је кроз највећу дивљину, баш такву какву Амазонија представља у свести већине људи. Осталих 50% провео сам у слабије развијеној цивилизацији. Амазонија је већ знатно обешумљена. Тамо се гради на све стране и пуном паром, прича Филип.

Снимка
Живот онога ко путује кроз Амазонију обележавају изласци и заласци сунца. Филип је у прашуми живео „овде и сада“. Никад не знаш како ћеш да завршиш сваки дан и то је стварно драгоцени доживљај. Живиш за тренутак и захвалан си због сваког преживљеног сата. Захвалан си када стигнеш на место где можеш да логорујеш.У самосталним експедицијама кроз шуме најзадивљујуће је управо то што од најобичнијих ствари подижеш храмове. Не треба ти ништа префригано да би био срећанпотребне су ти вода, храна и мало мира тек толико да би се одморио и скупио снаге.

Снимка
Изгледа једноставно, зар не? Међутим, колико нас се задовољава тиме да ужива у примарној лепоти живота?

У ствари, откако зна за себе Филип Лхамсурен проводи време у тражењу заборављених путева. „Заборављени путеви – от Родопа до Памира“ – тако се зове једна од његових књига. Питала сам га зашто не истражује неке друге, него баш „заборављене“ путеве? Многи људи, рецимо, траже нове путеве.

Зато штоодговара ми Филип, мудрост је постојала и раније, не само данас. Није будућност та која зна више. У нашем свету ствари се понављају. Човек одувек трага за нечим. Да би нашао оно што тражи довољно је да се само окрене натраг.

Превод: Ана Андрејева

Фотографије: Румен Коjнов

Галерия

Више из ове категориjе

Изложба „Еурека“ открива тајне из света науке у Европској престоници културе

Дечји научни центар „Музејко“ гостује у Пловдиву својом најновијом изложбом „Еурека“. Она ће остати тамо током целе 2019.и упознаће житеље и госте Европске престонице културе са бројним занимљивим открићима и тајнама из света науке. Мали део..

објављено 20.1.19. 09.10

Коњи – остварен дечји сан Мустафе Сулејмана

Мустафа Сулејман из села Загориче у Шуменском крају (на североистоку Бугарске) дуго година се бави ратарством – обрађује преко 800 хектара на којима гаји углавном пшеницу, јечам, сунцокрет, луцерку и овас. Поред тога узгаја 1.000 оваца и 500..

објављено 20.1.19. 08.15
Фотографија: Елена Паскалова

Маријана Кирова: За наше сународнике у Молдавији Бугарска је најлепше и најсветије место

Маријана Кирова је аутор многих научних радова, збирки песама и приповедака, добитник је две прве награде за књижевност, ради и као новинар и предавач. Можемо је назвати савременим будитељем, јер се опредељује да своја знања преноси младим..

објављено 19.1.19. 08.45