Филип Лхамсурен након пет месеци „У загрљају Амазоније“Джаз

Када човек путује са групом, није могуће да се повеже са природом унаоколо. Он неминовно ступа у контакт са људима који су у тој групи. Зато волим да путујем самостално. Не да бих показао колико све знам и умем и како се ничег не бојим, иако се то можда некоме чини тако, изјавио је у интервјуу за Радио Бугарску Филип Лхамсурен. Он је Бугарин монголског порекла који је успео да заврши самосталну експедицију кроз велику Амазонију користећи кану и бицикл, а понекад идући пешке.  Филип се усудио да крене на ово тешко путовање ослањајући се на искуства стечена у Француској легији странаца и индивидуална путовања на температури од -45 ºС у јужном Сибиру, кроз непрегледне пределе средње Азије, Анда и кроз водене просторе величанствене реке Амазон у Jужној Америци.

Снимка
У мисију названу „Загрљај Амазоније“, Филип Лхамсурен је кренуо у априлу, са границе Бразила и Венецуеле у горњем току Рио Негра у правцу најјужније тачке руте, на граници са Боливијом. Затим је наставио дијагонално према североистоку и најсевернијој тачки у свом плану, у близини границе Бразила и Француске Гвијане. Након мање од 5 месеци у којима је превалио 5.000 км, 25. августа Филип Лхамсурен је успешно окончао путовање стигавши до Атлантског океана.

Снимка
Питала сам га какво је осећање када завршиш одавно и пажљиво планирану мисију?

Осећање је исто то задовољство које те обузима када добро обавиш неки посао. Најбитније ми је што сам жив и здрав.Додуше, човек поставља себи неке циљеве, али је у крајњој линији најважније да будеш жив и здрав. Не осећам се као да сам учинио нешто немогуће. Када ти пође за руком да нешто оствариш, никад не мислиш да је оно било неоствариво, уверава ме Филип.

Своју мисију поделио је у 5 етапа. У првој, у западној Амазонији спустио секануом двоклеком  низ највећу притоку Амазона – Рио Негра. У току 12 дана је прешао нешто изнад 1.000 км постављајући својеврсни рекорд. Није ми био циљ да забележим рекорд, али су ме конкретни услови приморали да се крећем релативно брзо – објашњава светски путник. – У том делу експедиције прошао сам кроз најдивље пределе.

Снимка
Следећа етапа била је најтежа
морао сам да пешке прођем кроз џунглу. Почетком маја ниво воде је још увек био веома висок. Више квадратних километара тропске прашуме било је поплављено. Морао сам час пливати, час ходати. Вода ме је неједном довела у опасне ситуације. Трећа етапа је била релативно лака – кануом сам препловио Балбину, језеро у северној Амазонији. Четврта етапа пак је била најдужа, возио сам бицикл на такозваној Трансамазонској магистрали која пресеца блатњаву прашуму  правцем исток-запад. На тој деоници сам наишао на бројне проблеме због људи, промета, обешумљавања. Тамо нисам био у стању да одржим везу са живом природом – да ловим рибу, откривам чисту воду зато што је цивилизација загадила природне изворе. У последњој етапи сам прошао пешке или чамцем на надувавање Амазонију све до Атлантског океана. 50% мог пута ишао је кроз највећу дивљину, баш такву какву Амазонија представља у свести већине људи. Осталих 50% провео сам у слабије развијеној цивилизацији. Амазонија је већ знатно обешумљена. Тамо се гради на све стране и пуном паром, прича Филип.

Снимка
Живот онога ко путује кроз Амазонију обележавају изласци и заласци сунца. Филип је у прашуми живео „овде и сада“. Никад не знаш како ћеш да завршиш сваки дан и то је стварно драгоцени доживљај. Живиш за тренутак и захвалан си због сваког преживљеног сата. Захвалан си када стигнеш на место где можеш да логорујеш.У самосталним експедицијама кроз шуме најзадивљујуће је управо то што од најобичнијих ствари подижеш храмове. Не треба ти ништа префригано да би био срећанпотребне су ти вода, храна и мало мира тек толико да би се одморио и скупио снаге.

Снимка
Изгледа једноставно, зар не? Међутим, колико нас се задовољава тиме да ужива у примарној лепоти живота?

У ствари, откако зна за себе Филип Лхамсурен проводи време у тражењу заборављених путева. „Заборављени путеви – от Родопа до Памира“ – тако се зове једна од његових књига. Питала сам га зашто не истражује неке друге, него баш „заборављене“ путеве? Многи људи, рецимо, траже нове путеве.

Зато штоодговара ми Филип, мудрост је постојала и раније, не само данас. Није будућност та која зна више. У нашем свету ствари се понављају. Човек одувек трага за нечим. Да би нашао оно што тражи довољно је да се само окрене натраг.

Превод: Ана Андрејева

Фотографије: Румен Коjнов

Више из ове категориjе

Пројекат „Резиденција баба” зближава колоритан сеоски начин живота и технолошке ресурсе града

„Нада за променом на боље мора да буде жива, све се постиже корак по корак“ – верује више десетина младих људи који имају жељу да раде и развијају друштво у којем живе. Верујући да се снови пре или касније остварују, основали су удружење под..

објављено 19.9.18. 16.03

Споменик деди Добрију – први монумент Доброти код нас

Позиви ка уједињењу бугарског народа који стално заокупљају свест јавности најчешће завршавају као пуки слогани истакнути на неком протесту против корупције и незаконитости. Али реч „уједињење“ није за једнократну употребу и не ваља да ја без..

објављено 19.9.18. 15.02

У Бугарској почела Европска недеља мобилности

Кампања Европске комисије „Европска недеља мобилности” одржава се сваке године од 16. до 22. септембра. Циљ је подстаћи локалне управе широм Европе да уводе и промовишу одрживи саобраћај као и да понуде алтернативе аутомобилског саобраћаја. Ова..

објављено 18.9.18. 15.51