Путешественик Петар Ванев: Све почиње првим кораком


Петар Ванев је први Бугарин који је препешачио Пацифички гребенски пут – (Pacific Crest Trail – РСТ) који пролази кроз САД од границе са Мексиком до границе са Канадом) и Апалачку стазу. Његова пасија путовања испровоцирана је књигом „Дивљина“ (Wild: From Lost to Found on the Pacific Crest Trail) списатељице Шерил Стрејд, која представља причу о жени која је прешла РСТ у настојању да опет нађе себе. Инспирисан доживљајима јунакиње ове књиге, он је сакупио информацију и 2017. решио што је спреман на изазов да пешке пређе 4.240 км РСТ зато што како каже „да није учинио тај корак, стварно би зажалио”. Додаје да су искуства која је поседовао „била незнатна, али му је припрема била могуће најадекватнија”.

Мало после његовог повратка појавила се и књига „Стаза кроз ватру и лед“ у којој подробно описује своје доживљаје. Данас је она водич оним храбрим сањарима који су кренули његовим стопама. Траса Пацифичког гребенског пута пролази кроз пустиње, громадне планине, шуме, а денивелација достиже до 4.000 метара. Пут пресеца зоне са различитим климатским карактеристикама и великим температурским разликама. Зато наш саговорник каже како је добро „да се на пут крене са две врсте опреме – за хладно и топло време“:


„У Апалачима је проблем била киша. Мораш знати како да ствари које носиш, очуваш сувим. Нагла промена у надморској висини са сталним пењањима и силасцима, стрме стазе покривене мокрим и клизавим камењем, на сваком кораку излажу хајкера ризику.”


„Тежак, готово неостварив задатак”
  је испланирати прелазак читаве руте јер постоји „елеменат непредвидивости”. Најпаметније је да путник располаже „приближним планом који би истовремено био и флексибилан”. Зато Петар Ванев није у стању да каже колико је тачно километара прелазио дневно. Просек у првом  делу траила је 25-30 км, а у другом делу – 30-32 километра дневно. Пре но што је кренуо на тај дуги пут, хиљадама километара удаљен од родбине, он је имао нека страховања:


„Био сам прилично узнемирен јер сам добро знао да нисам искусан. Прибојавао сам се непознатог. Али ме то није спречило да кренем. Надаље ме сваки корак храбрио да напредујем. Све у ствари почиње првим кораком.


За време путовања Ванев је срео „младе од 18 и старије људе од 70, некима је чак било преко 80 година”. Они су му улили „веру да има добрих људи који радо помажу не очекујући ништа заузврат”.


Препреке које је хајкер требало да савлада биле су различите природе:

„Такво пешачење је невиђени изазов за тело и психу. Што је већи изазов са којим се носимо, то смо бољи у ономе што радимо и постајемо побољшана копија самих себе. Сваким новим изазовом стичемо нова искуства која нам могу бити од користи у будуће” – објашњава Ванев и наставља – „Тело се прилагођава оптерећењу и тада изазов постаје игра психе. Човек мора бити снажан и уверен у себе и своје умеће, да сам себе мотивише у тренуцима очаја и сумњи како би се снашао са опасностима које га могу спречити у остварењу сна”.


Убеђен је да поред снажног карактера и јаке мотивације путник треба имати на располагању „конкретне изворе из којих црпи надахнуће и увереност, а они му помажу да напредује”. Могу то бити „фотографије најмилијих, родбине и пријатеља”. О повезаности човека и природе током дугог пешачења каже да она омогућује „свести да размишља о стварима за које немамо времена у свакодневици и да много више оценимо оно што имамо”.


Пешачење Пацифичким гребенским путем Ванев је финансирао самостално, а пролазак Апалачком стазом је остварио захваљујући спонзорима. Тврди да је „њихово изналажење и убеђивање да финансирају подухват теже него прећи сам пут”.

Поред књиге о Апалачкој стази, шта следи даље?


„Преостаје последњи корак који води до Тројне круне – заједничке титуле коју осваја онај који је препешачио Пацифички гребенски пут, Апалачку стазу и Континентални траил чија је укупна дужина око 12.700 км. Последњи корак, Континентални траил, најдужи је, а да ли ће бити најизазовнији, верујем да ћу сазнати 2019. године. Тројна круна није материјална награда него представља оцену људских могућности. Мислим - чим ја то могу, могу и други, битна је само њихова жеља.

Превод: Ана Андрејева

Фотографије: лична архива

Више из ове категориjе

Министарство туризма уручило награде најбољима за 2018. годину

Министарство туризма Бугарске уручило је годишње институционалне награде најбољима у туристичкој бранши. На свечаној церемонији уприличеној у Војном клубу у Софији награђени су победници у укупно 16 категорија након онлајн гласања одржаног од 13...

објављено 12.12.18. 13.56

Бугарска промовише идеју о стварању туристичке дестинације „Древне цивилизације“

Две године након првог издања Бугарска је поново домаћин Међународног конгреса светских цивилизација и историјских рута. Форум који се одржава у организацији Светске туристичке организације окупио је у Софији преко 500 учесника са свих..

објављено 19.11.18. 15.35

Обука кадрова у туризму приоритетна за ресорсна министарства

„Осећа се недостатак кадра, како за летњу, тако и за зимску сезону“ – изјавила је министарка туризма Николина Ангелкова на Међуресорном савету посвећеном туристичком кадру који је одржан уз учешће министра рада и социјалне политике Бисера..

објављено 13.11.18. 13.56