Саборни храм Свете Недеље – духовни бисер Софије


У самом срцу Софије, у непосредној близини једна друге, налазе се три богомоље – хришћански храм, синагога и џамија. Саборна црква Свете Недеље Софијске митрополије налази се у средишту истоименог трга. О судбини овог храма испричао нам је дугогодишњи истраживач доц. Христо Темелски, директор Црквено-историјског института архивских наука при Бугарској патријаршији. По њему, храм није изграђен 12. века, како се донедавно тврдило:

Овај храм датира још с почетка 4. века, или, пре него што је хришћанство постало званична религија на овим просторима. Основан је као породична црква прикривених хришћана а нема података о томе како је тада изгледао. Током година је претрпео 8 преуређења како би крајем 4. века, након аријанског спора, био обновљен и тиме је град добио свој први саборни храм. У време владавине династије Асена (1187-1280) је црква проширена, али су је приликом гушења Чипровског устанка (1688) Османлије спалиле и срушиле. Крајем 17. века, негде око 1698. године, богомоља је обновљена захваљујући донацијама и напорима бакалског еснафа и двојице светогорских монаха. Године 1820. уложено је преко 8.000 гроша за комплетно преуређење пошто је храм подигнут на високим каменим темељима, а фасада је била покривена дрветом. По завршетку Кримског рата су 1856. године становници Софије одлучили да обнове храм – стара црква, без обзира на то што је имала камене темеље, била је укопана у земљу што је недопустиво за једну митрополитску саборну цркву. У септембру 1858. године, када је Софију уздрмао жесток земљотрес, део зидова богомоље се урушио. Грађани су опет прикупили средства за њену реконструкцију, али новца није било довољно. Из тог разлога је грађевинар Петар Казов направио само привремени кров. Становници Софије су још једном кренули у прикупљање новца и позвали мајстора Ивана Бојанина. Као архитекта и грађевинар Бојанин је за неколико аршина подигао фризове, направио је кров с три куполе и две мале звонаре а одржао своје обећање да ће радови на цркви бити окончани до Митровдана 1863. године. Због израде иконостаса црква је освештена тек 11. маја 1867. године.


Крајем 19. века (1898), настојатељство цркве је позвало младог архитекту Николу Лазарова како би обновио храм који је деловао неугледно са својим малим прозорима, заштитним решеткама и окреченим у бело зидовима. Лазаров је извршио комплетно преуређење – храм је добио нови кров с централном куполом оивиченом четири мање куполе и нови звоник чији су зидови споља украшени малим декоративним циглама.


У том облику је храм постојао све до напада изведеног у њему у априлу 1925. године. Експлозија је уништила део крова и јужног зида.


Данашњи изглед је црква добила након обнове 1933. године. Радовима су руководили архитекте Цолов и Васиљов, а освештена је 7. априла исте године
.

Доц. Темелски је рекао да кад је храм изграђен у складу са стандардима које намеће доба препорода зидови су остали окречени.

Дрворезбар Антон Станишев је иконостас завршио 1865. године. Велике царске иконе које се могу и данас видети насликао је живописац из доба препорода Станислав Доспевски. Сачувана је и икона из 1857. године чији ктиторски натпис сведочи да је за њену израду платио софијски добротворац и предузетник Иван Денкоглу. Остале иконе на иконостасу дело су различитих зографа који се, из скромности, нису потписали. Након што је Никола Лазаров обновио храм, 1906. године је његово настојатељство постигло договор с Иваном Травницким, професором Сликарске школске у Софији који је пореклом Чех, о изради новог иконостаса. Травницки је израдио и владичин и царски престо које верници и посетиоци и данас могу да виде. 1971-73. године, уз благослов покојног Патријарха Кирила, храм је комплетно осликан за што је била ангажована екипа на челу које је био Николај Ростовцев (бугарски иконописац руског белоемигрантског порекла – прим. уредника).


За старије становнике престонице, храм је познат и под називом „Свети Краљ“ због моштију канонизованог за свеца српског краља Стефана Уроша II Милутина, које је негде око 1460. године у Софију пренео Софијски митрополит Силваније.


После обнове храма у 17. веку, када је постао митрополитски, мошти су премештене и отада до данас се чувају у њему. Из тог разлога су га звали и храмом Светог краља, али му је званични назив увек био храм Свете Недеље пошто му је централни престо посвећен овој мученици
, закључио је доц. Темелски.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографије: wikipedia.org и БГНЕС

Више из ове категориjе

Отац Ивелин Генов: Папа Фрањо ће позвати све хришћане на јединство

Град у коме живи највећа заједница католика у Бугарској – Раковски, спрема се за дочек Светог оца 6. маја. Више од 50 хиљада верника нада се да ће имати прилике да се заједно са папо Фрањом моли на градском тргу и да у срцу понесе речи којима ће..

објављено 22.1.19. 13.28
Бистра Винарова и Симеон Радев

Симеон Радев и Бистра Винарова – једна љубав изван времена

19. јануара 2019. навршава се 140 година од рођења Симеона Радева, једног од најистакнутијих бугарских дипломата, публициста, историчара уметности, писац блиставог стила који је стварао на бугарском и француском језику. Поседовао је опширна знања..

објављено 18.1.19. 14.59

Храм остварених чуда Светог Антонија Великог у Мелнику

Називају је црквом остварених чуда јер у њој налазе исцељење они коју су одавно изгубили сваку наду. Подигнута је у знак сећања на Светог Антонија Великог у планинском градићу Мелнику познатом по томе што је најмањи град у Бугарској, али са..

објављено 17.1.19. 14.23