У земљама у којима хришћани рачунају време по Грегоријанском календару 7. јануар је посвећен Јовану Крститељу, који се још зове и Претеча (онај који иде напред), јер је објављивао вест о доласку Месије – Христа, коме је иначе блиски рођак. После детињства и ране младости проведених у дому својих побожних родитеља Јован је отишао од куће и живео у Јудејској пустињи, а касније по околини реке Јордан проповедао близину Царства небеског и вршио обредна купања на реци. Око своје тридесете године и Исус Христ је отишао код старозаветног пророка да га крсти - догађај који се према Грегоријанском календару код православних обележава 6. јануара, а празник је познат као Богојављање, Водице или Водокршће. Светом Јовану је касније по наређењу Ирода Антипе одрубљена глава јер му је пророк приговорио због прељубе краља са супругом свог брата – Иродијадом. Према јеванђелском тексту Иродијада је та која је затражила да Јован Крститељ буде погубљен.

У народном календару дан пре Јовањдана (6.јануара) завршавају се "некрштени дани". Након свих обреда очишћења и освећивања око Божића и Нове године, после свих благослова хаос је потиснут и опет успостављен космички поредак. Опет све почиње изнова. Обичаји на Богојављање и Јовањдан (укључиво и на Бабиндан у Бугарској – 8. јануара) су посвећени том новом почетку. Сваки од та три дана везан је за обредно купање. На Богојављање пошто свештеник баци крст у ледену воду реке, језера или мора, мушкарци и младићи се утркују ко ће да га први ухвати и извади из воде.

На Јовањдан пак оне који имају имендан треба окупати „за здравље“. У обредном купању учествују и жене – оне које су се недавно вериле или удале. Зато и празник у неким деловима земље зову – „Женске водице“. Некада су по селу обилазили такозвани „купачи“ који су купали не само све Иване, него и имућније међу житељима насељеног места. У току османске владавине нико није замерао „купачима“ ако су хтели да окупају беја или пашу.

У традицији Бугара је Јовањдан и празник посвећен кумству и побратимству, а у ширем савременом смислу – пријатељству. У народним веровањима када је Господ Бог делио земљу, Светом Јовану је припала част„да крштава земљу и воду, младе удате жене и нејаку децу“. Некада су тог дана венчани кумови ритуално купали младенце који су се венчали у протеклој години, шкропећи их водом. Млада породица је исте вечери ишла у госте кумовима и даривала их (зависно од локалне традиције) погачом, питом, пројаром, бундеваром, вином, ракијом. Тог дана је обављан и ритуал братимљења. Они који су се већ раније збратимили, славили су са побратимима и посестрама.

Веровало се да ако је на Јовањдан велики снег и мраз, људи и стока ће бити здрави током лета. Од Богојављења и Јовањдана шаљу се гласници да запросе девојке за удадбу јер су венчања дозвољена само до почетка Ускршњег поста. Јовањдан је и последњи дан када дружине младих мушкараца иду у опходне поворке по кућама да благосиљају укућане.

У неким подручјима земље коледари одводе свог „цара“ на чесму где га купају. Затим их он зове на гозбу код себе и празничним колом се завршава пуни циклус коледовања.

Христијанизовано фолклорно поимање света долази до изражаја и у празничним народним песмама. Неке од њих причају како Пресвета Богородица са сином у загрљају креће у потрази за крштеног кума. Свети Јован се сложио да обави свето крштење. Када је погрузио младог Бога у воду, дно реке Јордан је постало златно, а обале – сребрне. Као симбол благостања у новој години, злато и сребро „пресијавају се“ у популарној песми која се некада изводила на Водокршће и Јовањдан (недавно су је снимили Данијел Спасов и Милен Иванов).

Израсло дрво високо, па досегло небо плаво. Гране му беху од чиста сребра,

лишће бу беше од сува злата.

На лишћу златне пчелице

Дрво високо – лично свети Јован.

Сребърно лишће – свете иконе,

златне пчелице – Божји хришћани.

Превод: Ана Андрејева