19. јануара 2019. навршава се 140 година од рођења Симеона Радева, једног од најистакнутијих бугарских дипломата, публициста, историчара уметности, писац блиставог стила који је стварао на бугарском и француском језику. Поседовао је опширна знања у различитим областима, говорио је на неколико европских језика, а знао је и персијски, арапски и турски. Његово ремек дело и наше право национално благо је књига „Неимари савремене Бугарске“ која представља историју Трећег бугарског царства. Међутим, мало ко зна да је његова супруга – сликарка Бистра Винарова, такође била истакнута личност, која је припадала уметничкој елити Европе. По речима новинарке Магдалене Гигове, истраживача бугарске историје, Симеон Радев и Бистра Винарова су били „невероватан пар“. Обоје су били изузетно талентоване особе, а гајили су и велику љубав један према другоме.

Као дипломата највишег ранга Симеон Радев је имао важне мисије у Вашингтону, Лондону и Бриселу. Уважаван је од царске породице, па чак је помагао цару Фердинанду да води дипломатску кореспонденцију на француском језику. Радев је једини Бугарин који је имао фотографију америчког председника Франклина Делана Рузвелта са посветом: „Великом Бугарину, господину Симеону Радеву“.

Симеон Радев је упознао Бистру Винарову приликом једне посете њеној породици, како би забележио успомене њене мајке, потомке чувеног бугарског лекара и политичара Георгија Влковича. Тада је Бистра имала свега 18 година и припремала се за одлазак на студије у иностранство:

Школовала се у скоро свим европским престоницама, али је највише времена провела у Паризу, где је радила у атељеу Огиста Родена. Тамо је упознала Рајнера Марију Рилкеа – прича Магдалена Гигова. – Песник који је био асистента и секретар Родена, затрпао ју је љубавним писмима и нежним стиховима. Она је то прихватала са разумевањем, али му не узвратила љубав. Никос Казандзакис такође се у њу заљубио и писао са усхићењем о свакој њеној изложби, а њихова кореспонденција потрајала је до краја живота. У уметничким круговима Бистра је одржавала везе са Паблом Пикасом и Жоржем Браком. Вајар Георг Колбе не само што је вредновао њен таленат сликара, него је увек тражио њено мишљење уметника.Сматрали су је једном од најбољих представница симболизма оног доба и њене су изложбе биле веома успешне.

За време једног наступа Бистре Винарове у Бечу наместили су јој састанак у опери са Симеоном Радевим. Разговори о уметности, књижевности и филозофији су постепено прерасли у нежна осећања те су се они венчали у Истанбулу, где је Радев био на положају опуномоћеног министра. Сањали су да живе у Италији где би он писао, а она сликала. Али им је судбина одредила другачије. Као вешти дипломата он је имао посебну мисију посвећену Бугарској. А њихова духовна веза је била толико снажна да су они комуницирали на менталном нивоу. На пример, 1925. године Бистра Винарова је телепатски „упозорила“ свог супруга да не иде у цркву Свете Недеље, тако да је он избегао сусрет са смрћу. 16. априла, у атентату крајње левих комуниста на бугарски цар и војну елиту, у храму је погинуло више од стотинак људи, а 500 је било рањено.

То се десило само годину дана после свадбе – наводи Магдалена Гигова. –Још један случај који потврђује њихову телепатску комуникацију догодио се за време бомбардовања Софије. Тада су се они склонили код својих пријатеља у Бојани. Једнога дана Радев је отишао у град, а нешто касније чуо се тутањ бомбардера. Бистра Винарова се повукла у један ћошак те нервозно запалила цигарету, са погледом упереним у једну тачку. Поред ње је прошао њен син, али она га није ни погледала, и тек након пола сата уздахнула и рекла: „Отац ти је жив, чула сам га!“ Неколико сати касније Симеон Радев се вратио и испричао свима како је за време напада седео у склоништу Министарства комуналног уређења и покушавао да пошаље сву своју мисаону енергију жени и да јој каже да је жив. Они су стварно имали јако снажну везу до краја живота.

Након 9. септембра 1944. године нова власт је отпустила Симеона Радева, али управо због његовог изванредног доприноса на пољу дипломатије и захваљујући његовој знаменитој књизи „Неимари савремене Бугарске“ није осуђен нити прогањан за дворску службу. Он је био прилично дистанциран од нове власти, како не би био приморан да погази своје принципе. Владајућа гарнитура га је поштовала, али му није давала посла. Како би хранила породицу Бистра је сликала социјалистичке постере. Њихов син Трајан Радев, иако са три високошколске дипломе, могао је да се запосли само као грађевинар. Живот им је био тежак, али им је њихова интелектуална узвишеност помагала да одрже свој дух.

Када је Симеон Радев преминуо, његова супруга Бистра је до своје смрти, десет година касније, сваке вечери седела поред његовог портрета, у мислима разговарајући са својим вољеним супругом.

Фотографије: bulgarianhistory.org