Пут Бугарске ка пријему у чланство ЕУ је изузетно занимљиво поглавље у најновијој историји наше државе.2018. године Дипломатски институт при Министарству спољних послова и Центар за висока достигнућа „Жан Моне“ при Катедри за европеистику Софијског универзитета „Свети Климент Охридски“ основали су „Национални архив успомена о процесу приступања Бугарске ЕУ“. То је збирка интервјуа са 40 особа које су допринеле европским интеграцијама Бугарске и у којима откривамо јарке успомене учесника у процесу учлањивања наше земље у ЕУ 2007. године. Већ 12 година Бугарска је члан Заједнице и код нас се све више утврђује мишљење да је чланство нешто сасвим природно, при чему масовни аудиторијум не познаје сам процес приступања– кажу организатори пројекта који су насловили „Живи архиви“. Они су се латили реализације те идеје руковођени увереношћу да је пријем у ЕУ кључни догађај који ће деценијама унапред одређивати развојни правац наше земље.

У склопу тог пројекта Дипломатски институт је приредио дискусију „Разговор о Европској унији у прошлом, садашњем и будућем времену“. Она се одвијала као неформални дијалог између студената Софијског универзитета и учесника у преговорима за чланство Бугарске у ЕУ из 90-их година – дипломата, стручњака и научника. И поред чињенице да данас нико од њих не ради у државној управи, они су и даље активни и доприносе европском путу земље.

Сви ми, а и још много људи попут нас, уложили смо у тај процес много рада и труда, напора, ентузијазма, усхићења. Наше чланство није е дошло „бесплатно“, доживели смо и пуно разочарења, било је бесаних ноћи, да бисмо данас сви ми, а посебно студенти, могли да путујемо слободно и да се школујемо у склопу „Еразмус“ програма ЕУ, а не да чекамо визу пред вратима амбасада – рекла је младим људима проф. Ингрид Шикова са Катедре за европеистику Софијског универзитета. – Идеја нам је била да саставимо збирку интервјуа која да буду приступачна свакоме ко жели да их користи, између осталог и као материјал за будућа истраживања. То је био огроман посао, доказ да ако радимо нешто заједно и осмишљено, на крају крајева све испада одлично. Можда смо управо због тога постали члан ЕУ, јер и тада смо имали циљ и сви смо радили на његовом остваривању. Надајмо се да ћемо се и сада, када очекујемо приступање зони евра, опет удружити око те идеје и њене реализације.

У дискусији „Живи архиви“ учествовала је и дипломата каријере Бисерка Бенишева, која је одиграла важну улогу у претприступном процесу у 90-им годинама XX века, радећи на различитим управним позицијама. Њене колеге кажу да „јој је све прошло пред очима“.

„Била сам у саставу бугарске делегације 1992. године, када смо договорили асоцирање са Европском заједницом, онда сам учествовала у припреми за подношење захтева за чланство, доношењу решења о покретању преговора, у самим преговорима, све до њиховог окончања. Мислим да сам била најузбуђенија у децембру 1992. године када смо потписали Европски споразум о придруживању – реч је о првом уговору са Бугарском који јој је отворио врата ка чланству. То се десило непосредно након пада Берлинског зида и ми смо сви били веома одушевљени да идемо напред. Радили смо и са смислом за одговорност према нашој деци, да треба да направимо нешто како би она живела боље од нас. Сећам се како нам је тада шеф делегације Европске комисије који је са нас петнаестак чланова бугарске делегације наздравио шампањцем, рекао: „Ви сте вашу чашу шампањца заслужили“. Било је веома узбуђујуће да будеш део тог подухвата. Онда је дошло и разочарење, када је 1997. године донета одлука о покретању преговора са 6 држава кандидата, а са других 6, међу којима је била и Бугарска, потписан је уговор о дугорочној перспективи. То је тада значило да треба да чекамо још 5 година. До оног тренутка ми смо свесрдно попуњавали бројне анкете, пружали информације, ноћима писали објашњења и пројекте, тако да нисмо заслужили слично одлагање. Али смо добили позив за преговоре много брже од очекиваног – већ1999. године. Шта се десило између 1997. и 1999. што је тако подстакло ствари? Није то да су земље у нашој групи направиле неки огроман скок, али се догодила криза на Косову. У 1999. усвојен је „Мировни план“ који је предложила Међународна заједница у циљу обустављања тог конфликта. Тада је постало јасно да ће уједињена Европа гарантовати толико потребну стабилност и безбедност, јер су схватили да ће управо убрзање процеса уједињења Европе након краја Хладног рата довести до те безбедности и стабилности коју су сви очекивали.

Превод: Александра Ливен

Фотографије: БГНЕС