Многи између такозваних гала концерата на којима наступају највеће оперске звезде, више су везани за гламур и новац него за музику. Зато и нисам љубитељ таквих концерата. Међутим, концерт Красимире Стојанове овде, у Загребу, упамтићу за цео живот управо због музике и високе уметности светски познатог бугарског сопрана.

Красимира Стојанова не чини скоро ништа да би одржавала статус оперске диве користећи монденски стил облачења или понашајући се као недоступна певачица. Она је права дива вокалне уметности која дубоко поима смисао музике коју интерпретира.

Први знак њене посвећености уметности, а не спољном сјају, који прати гостовања великих звезда, био је програм који је Красимира Стојанова изабрала. У првом делу она је представила два драгуља словенске оперске музике – арију Татјане („Сцена писма“ из опере „Евгеније Оњегин“ Чајковског и „Песму Месецу“ из Дворжакове „Русалке“. Добар избор забавног интермеца био је „Египатски марш“ Јохана Штрауса Млађег који је одсвирао Симфонијски оркестар Хрватске радиотелевизије под диригентском управом Тончија Билића. Тај марш је био добар прелазак на арију египатске јунакиње Вердија – Аиде. Чувена арија Ritorna vincitor, изабрана за финале првог дела, још више је повећала очекивања за остали део вечери. Концерт је завршен перфектним извођењем арије Адријане Лекуврер из првог чина истоимене опере Чилее – Io son l'umile ancella, која осликава кредо Красимире Стојанове да буде скромни слуга уметности. Публика је била очарана и извођењем једне друге веома популарне арије - Ebben? Ne andro lontana из опере„Ла Вали“ Каталанија. Међутим оно што је дубоко урезало овај концерт у моје памћење, што ме је оставило без даха и натерало ми сузе на очи била је велика сцена из опере „Отело“ Вердија: „Песма о врби“ Дездемоне, која се завршава божанском, али ипак дубоко људском и дирљивом „Аве Маријом“.

Само велики уметник каква је Красимира Стојанова може да опчини публику и без помоћи оперске сцене и декора и да је дубоко у трагедију оперског јунака одведе једино својим гласом и способношћу да се уживи у улогу. Сву драму своје јунакиње она је креирала уз одличну контролу гласа, а сваки тон је био пун смисла, боје и емоције.

Сви ми који смо присуствовали дебију Красимире Стојанове у Хрватској, били смо пресрећни сазнати како нећемо дуго чекати до следећег сусрета са јединим од, без сумње, највећих сопрана нашег доба. Она ће се вратити на сцену концертне дворане „Ватрослав Лисински“ у Загребу где ће бити солисткиња у „Реквијему“ Вердија децембра ове године.

Допис хрватског музичког новинара Бранимира Пофука

Превод: Ана Андрејева