Познају је скоро сви музичари, љубитељи музике и музички новинари. У току више деценија скоро и да нема концерта са којег није ухватила кадрове. Њено присуство је готово неприметно зато што гђа Балевска није од оних фотографа који се не устручавају да сметају публици у тежњи да боље обаве свој посао. Њене слике су дивне, понекад јединствене. Неке од тих фотографија она излаже у експозицији која се данас се отвара у фоајеу концертне дворане „Б'лгарија”.

Овом изложбом Василка Балевска обележава 50 година професионалног рада. Позната фотографкиња посвећује експозицију свом оцу поводом 100 година од његовог рођења.

Мој отац је завршио Ликовну академију у Софији и још тада је био фотограф-аматер. Радио је као професор цртања и историје, али је заувек остао пасионирани фотограф.Било ми је 9 година када ми је дао један "Любитель" („Аматер“) – апарат широког формата. Из школе су нас често водили на излете, па сам тамо почела снимати. Желела сам да упишем руски језик и историју, али ме је отац убедио да се определим за фотографију, у оним годинама се ова струка изучавала у Полиграфском комбинату. По завршетку образовања запослила сам се у Државној фото-архиви која се касније звала Б'лгарска фотогтафија, а од 1993 г. сам слободни фотограф. У Државној фотоархиви смо приказивали својевремену историју Бугарске у сликама, "снабдевали" све културне центре фотосима на различите теме – конгреси, сајмови, пољопривреда, здравствена заштита, били смо нека врста фото-огледала тадашње свакодневице. Нема што нисам снимала. Као обожавалац музике највише сам волела да фотографишем на музичким догађајима. Скоро сваке године ишла сам у Русе где се одржава фестивал „Мартовски музички дани". У оно време организовани су сусрети са композиторима и извођачима и у фабрикама, тако да ми је полазило за руком да „обрадим“ више тема. Класичну музику волим још од детињства када сам живела у мом родном Тројану, граду познатом у 60. годинама минулог века по бројним наградама аматерских састава. Имали смо аматерску оперету, државно позориште, дом културе. Лично ја певала сам у школском хору. Сећам се када сам први пут заволела оперу. Била сам у пионирском логору (данас бисмо рекли кампу) у граду Варни. Одвели су нас на представу опере „Кармен" у Летњем позоришту. Тај први сусрет са опером је код мене изазвао љубав која траје више деценија. Касније сам пратила вечерње образовне програме БНР.

Данас Василка Балевска дигитализује своју архиву, али каже да су многе филмске траке изгубиле оштрину, помало су замагљене, зато понекад прави копије тих фотографија.

Када су нам у службу стизале листе са догађајима које је требало снимити, ја сам најрадије бирала оне музичке. Негде крајем 60. година из часописа "Б'лгарска музика" су ме позвали да постанем њихова сарадница. Главни уредник Димитар Зенгинов је имао критеријуме који су ми пуно помогли у раду – он је тражио да упознам извођаче за време проба или пре концерта, ако је могуће у кућној атмосфери, другим речима не тек када изађу на сцену. И сада, када сам фриленсер, снимам историју музике. До политичких промена 1989. г. сви истакнути састави и извођачи из тадашњег социјалистичког табора гостовали су у Бугарској. Млади у оним годинама диригенти Валериј Гергијев, Јуриј Темирканов, виолиниста Вадим Репин били су овде на почетку своје каријере. У Бугарској су наступали и велики музичари западног света – амерички виолиниста Руђеро Ричи, Оперска кућа Ђенове, француски пијаниста Жан Бернар Помје. Када сам се враћала после концерта, опет сам слушала музику док обрађујем фотографије.

Изложба која се отвара данас је ретроспективна. Приказани су неки између првих фотоса гђе Балевске.

На мојим најстаријим фотографијама могу се видети композитор и пијаниста Панчо Владигеров и пијанисти Иван Дреников и Алексис Вајсенберг. Имам јединствену слику на којој су на сцени скупа виолинисти Васко Василев, Тереза Николова, Светлин Русев, Биљана Вучкова и Веско Пантелејев.

Увек тежим да ухватим у кадру најспецифичнији тренутак за извођача. Дешавало се да снимим неког диригента који диригује музику која му не лежи и тада и сама слика не испада добро. У таквом случају тражим неку другу могућност. Догађало се и то да снимим целу оперску представу, а да ми се ниједан кадар не допадне. Када снимам пазим да шкљоцање апарата не смета публици. Фотографски апарати су скупи, није могуће имати оно најбоље. Не замерам савременој генерацији фотографа који по свој прилици из финансијских разлога, више воле да снимају друге врсте догађаја. Мени је највеће задовољство слушати и снимати музику.

Превод: Ана Андрејева

Фотографије: Василка Балевска