Верници славе Андријевдан

Андријевданом почињу зимски празници

30. новембра Бугарска православна црква и верници славе успомену на Светог апостола Андреја Првозваног. Пошто је овај дан један од празника на граници јесени и зиме, Андријевдан, према многима, припада божићно-новогодишњем празничном циклусу. Бројни ритуали и обичаји који га прате изводе се и дан-данас. Чак и најмлађи знају да од Андријевдана ноћ постаје краћа, а дан дужи за једно зрно проса.

Празник који православни хришћани у Бугарској обележавају 30. новембра посвећен је Светом Андреју, првом Христовом апостолу због чега су га звали „Првозвани.“ Према предању, Андреј је био брат Светог апостола Петра и ученик Светог Јована Крститеља. Андреј је био међу људима којима је Јован рекао: „Ево Јагањца Божијег који односи грехе света.“ Андреј и Петар су били рибари које је Исус једног дана срео на обали Галилејског језера и рекао им је: „Пођите за мном и учинићу вас ловцима људи.“ И браћа су кренула, постала су његови ученици и сведоци Његових чуда, смрти и васкрснућа. Можда зато што је био рибар, код нас се, посебно у јужном делу Црноморја, Свети Андреј поштује исто као и Свети Никола као заштитник рибара и пловидбе. 


Постоји и предање да је Свети Андреј отац Светог Николе. У народним песмама и веровањима, Свети Андреј је господар морских олуја и медведа. Веровало се да овај светац кроти медведе као псе и да светом путује јашући на овој звери. 


Према легенди, једног дана свети Андреј запреже у плуг вола и поче да оре своју њиву кад из оближње шуме искочи медвед и поједе вола. Свети Андреј се наљути, ухвати звер и запреже њу уместо вола, па доврши орање. Након тога је узјахао медведа и вратио се у село. Друга легенда казује да је свети Андреј био испосник који је живео у шуми. За време испосништва је припитомио мечку. Након дугог поста требало је да оде у манастир да би узео свето причешће. Манастир је био далеко, па је светац јашући на медведу стигао у свету обитељ.

На Андријевдан младе невесте не раде ништа како би ускоро затруднеле и добиле дете. Уочи празника су жене кувале кукуруз, јечам, пшеницу, пасуљ и сочиво за празничну трпезу. 


У неким местима су у оџак бацали скувана зрна уз речи: „Ево ти медо, кувани кукуруз, немој појести сурови, ни стоку, ни људе!“ Према сујеверју, ове басме чувају људе и летину од опасне звери, а још привлаче и плодност. Вариво се такође дели комшијама и родбини уз жељу: “Као што се зрна наливају, нек се налива све што је засејано на њиви и у башти!“

Превод: Ајтјан Делихјусеинова

Фотографие: pravoslavieto.com, архива

Подкасти от БНР