Овај празник обележава се од 1990. наовамо на иницијативу бугарске официрске легије "Георги Сава Раковски" и Асоцијације "Бугарска". Проглашење независности Бугарске 1908. последњи је датум који обележава позитивно развој бугарског друштва у његовој најновијој историји. Након уједињења 1885. г. то је други чин којим се афирмише нација и јача државност Бугара. 22. септембра 1908. г. учињен је крај зависности Бугарске од османског царства која је потрајала више од пет векова. Руско-турски рат (1877-78.) обнавља бугарску државу и Бугари се поново враћају на европску политичку сцену. Државе су‚ међутим‚ две: Кнежевина Бугарска која укључује Северну Бугарску и Софијски санџак и Источна Румелија – аутономна област у саставу Османлијског царства. Обе су зависне од султанске власти. Кнежевина је са статусом трибутарне‚ тј. вазалне у односу на Високу Порту државе. Она нема права на самосталну спољну политику‚ на међународне акте без одобрења Високе Порте и Султана. Нема право на акције супротне жељи Турске да одржава одређени поредак у земљи. Чак и након Уједињења 1885. г. Кнежевина је остала зависна‚ њен статус није промењен овим чином и овакво стање траје све до 1908. године.
Идеја о проглашењу независности Бугарске трајно је присутна у бугарској политици с краја 19. и почетка 20. века Тражи се погодан тренутак који је нашла демократска влада Александра Малинова. На почетку 20. столећа Бугарска је почела да се претвара у водећу силу на Балкану како у економском‚ тако и у социјалном и културном погледу. Њени међународни контакти се проширују‚ Европа почиње да признаје Бугарску као део европског континента‚ ствара се снажна бугарска армија‚ кадра да се обрачуна са османлијском Турском. То је тренутак када су односи на полуострву у великој мери регулисани и сазрева идеја о Балканском савезу. Влада Александра Малинова схвата да су се стекли неопходни унутрашњи и спољни услови у којима се може прогласити независност. Од битног значаја је и настала криза у бугарско-турским односима‚ проузрокована скандалом са бугарским дипломатским представником у Цариграду Иваном Гешовим 30. августа 1908. г. Он није позван  на прославу Султанског рођендана. То је са бугарске стране искоришћено да би се остварила политика свршеног чина против вазалитета Бугарске. Проглашењу независности претходили су интензивни међународни разговори да би се сондирале позиције заинтересованих страна и да би се оне придобиле за бугарску ствар. Дипломатске припрема за прокламовање независности биле су у пуном јеку. Кнез Фердинанд посетио је више европских престоница.
21. септембра кнежева јахта "Цар Крум" пристала је у русенској луци. Дочекали су је сви чланови владе. Кнез је позвао све министре у салон јахте и након размене љубазности обратио се премијеру речима: "Е‚ Господине Малинов‚ коначно је дан‚ који смо Ви и ја цео бугарски народ очекивали‚ дошао." У ноћи између 21. и 22. септембра владин воз отпутовао је према старој бугарској престоници где треба да се одржи свечана церемонија проглашења независности земље. Избор Великог Трнова за тај изузетно важни чин није случајан. На тај начин је наглашена идеја о историјском континуитету. На трновској железничкој станици огромно мноштво људи је са националним заставама дочекало воз. Кнез Фердинанд је‚ међутим‚ сишао на станици Трапезица и пешке се са својом свитом упутио према историјској цркви "Светих 40 мученика". Овде су га дочекале званичне личности после чега је кренуо према историјском брду Царевец. Након свечаног молепствија кнез је прочитао манифест о проглашењу независности земље. "Уз благослов Свевишњег‚ завршио је он‚ проглашавам уједињену 6. септембра 1885. године Бугарску – независним бугарским царством и заједно са својим народом дубоко верујем да ће тај чин наићи на одобравање великих сила и саосећање целог просвећеног света. Живела слободна и независна Бугарска! Живео бугарски народ!"  Уз свечани звон звона и топовске салве Трновски митрополит крунисао је првог бугарског цара након 512 година.
Проглашење независности Бугарске је поред Уједињења Кнежевине Бугарске и Источне Румелије и Српско-бугарског рата‚ други одлучујући ударац неправедним одлукама Берлинског конгреса. Тај чин који је неоспорно везан за развој и јачање бугарске државности‚ дуже време био је у јер је везан за име цара Фердинанда. Не преувеличавајући његов значај (јер је према неким нашим историчарима то жетва семена‚ посејаног за време бугарског Препорода)‚ не треба у исто време заборавити‚ да се управо у тим годинама Бугарска претворила у снажнију‚ економски развијену силу‚ макар и у почетној фази‚ да је постала културна оаза на Балкану. Дошло је до процвата књижевности‚ уметности‚ ударени су темељи нашим националним културним институцијама‚ подигнуте су зграде Софијског универзитета‚ Опере‚ Народног позоришта. Уопште‚ створена је она држава која већ има не само углед‚ него и самопоуздање европске културне зоне.