Вероника није професионални кувар али то јој не смета да сва јела справља са љубављу и вештином. Почетком 80-их година минулог века она је дипломирала педагогију на локалном факултету, али пошто се није могла запослити као наставник, почела је да ради у војсци као цивилно лице. На том радном месту је била све док није отишла у пензију 2009. г. „Жене у армији се пензионишу са 50 година, а у тим годинама је прерано да останеш код куће“ – каже Вероника. Пре неколико година Вероника и њен супруг купили су кућу у њеном родном граду Девину са намером да тамо одлазе на краћи одмор. Нешто касније су одлучили да кућу преуреде у породични хотел.

„Мислили смо да би било добро да у хотелу направимо и мали ресторан, да гости имају где да презалогаје – прича Вероника. - Никада раније нисмо се бавили сличним радом. Желели смо да све буде као код куће и сада настављамо на исти начин. Више волим да сама бирам и купујем намирнице, воће и поврће. Сасвим је друга ствар кад ја пипнем парадајз, погледам да ли је месо свеже. Покушала сам да све набављам преко специјализованих компанија за допрему, али није ишло како треба. Држим до квалитета хране и количине која је исписана у јеловнику.“

У ресторану Веронике јела су таква каква бисмо справили код куће. У њих је уграђен и најдрагоценији састојак – љубав. Гости могу бирати какав да им је доручак – родопска пита, прженице, мекике или неке од три врсте лепиње на жару са домаћим јогуртом. Заиста није лако одабрати.

„Скоро све време проводим у кухињи – каже Вероника. Запослила сам четири куварице и две помоћнице премда ресторан није велик. Да би храна била квалитетна, потребно је располагати са довољно квалификованих радника. Пратим цео процес све до послуживања госта. Чекам да све буде готово и тек онда се то може понудити клијенту. Код куће волимо да добро поједемо а и мој хоби је да кувам. У мом ресторану употребљавам исте зачине и састојке као и код куће.“

Ако наручите пататник (питу са кромпиром, црним луком и зачинима) или родопски тиклник (другу врсту пите) чије се коре развлаче тек пошто наручите питу, потребно је сачекати дуже времена, али у противном укус неће бити најбољи. Сада се осећа утицај економске кризе, све је мање људи који могу приуштити да оду на одмор или да се хране у ресторану. Зато је Вероника била приморана да спусти ионако повољне цене својих јела. Када у хотелу одседне породица са децом, деца не плаћају ноћење. Кад се све сабере – рад, уложена средства, испада да је профит минималан, али је за Веронику најважније да гости буду задовољни и да се осећају као код куће. Када је мање гостију, она справља зимницу:

„Ево узмите рецимо вргање, дивље јагоде, боровнице – све то конзервирамо – наставља Вероника. - Киселимо купус, справљамо разне туршије, кавијар од патлиџана, љутенице. Недавно су нам гостовали туристи из Шпаније. Били су одсели у неком другом хотелу, али су дошли код нас да поједу. Наша храна им се невероватно много допала. Припремили смо им чак и таква јела која нису била на јеловнику. Затражили су кромпир у пећници („у гаћама“) и кад смо га припремили, гости су били очарани укусом. Пробали су малтене сва родопска јела.“

Аутор: Дарина Григорова
Превела: Ана Андрејева
Слике: Дарина Григорова