Тмурног и кишовитог поподнева 10. новембра 1989. године Софија се неочекивано стишала. Улице су опустеле, свако је журио да се врати кући и да седне испред телевизора, да се јави пријатељима и да им саопшти велику вест. А вест је била више него неочекивана, до те мере да нико није веровао да се то десило. Они који су били бојажљиви нису се усуђивали ни да је изговоре гласно. Тодор Живков, дотадашњи генерални секретар Бугарске комунистичке партије који је био на челу земље читаве 33 године и који је сматран вечитим и незамењивим, смењен је са власти. По граду се ширио шапат, недоумица, који су полако прерасли у уздржану, тиху радост, а затим и у наду. Тренутак је био историјски. Бугари још увек нису слутили да стоје на прагу великог социјалног потреса који ће преокренути њихове животе за 180 степени.
Тако је пре 20 година стављен почетак демократских промена у земљи. Али пут према слободи и добробити показао се дугачак и трновит, миниран препрекама и потмулим намерама. Иако споро, успели смо да се извучемо из рушевина комунизма и прихватили смо вредности у које верује демократски свет. Данас су Бугари слободни, могу да путују и студирају свугде у Европској унији, а да не морају да чекају у редовима пред западним амбасадама и конзулатима. Полупразни рафови социјалистичких продавница су остали само у сећањима. Сада је обрнуто, продавнице су преплављене робом, приватна иницијатива је видљива свугде. Имамо слободне медије и свако може да слободно говори против власти, без страха од репресије. То су према већини Бугара и најбоље тековине наше напаћене демократије. Две деценије након пада комунизма дефинитивно смо слободнији, али не зна се да ли смо задовољнији. На то питање се тешко може дати једнозначан одговор, будући да је наша најновија историја била препуна сукоба и противречности, економских криза, свеобухватне корупције, неиспуњених обећања политичара и изјаловљених нада да су промене набоље „на растојању од једних парламентарних избора.“ Шта мислимо о превише дугој транзицији? Уосталом, многи Бугари мисле да она још увек траје и поред чланства у Европској унији. Двадесет година, то је мали јубилеј, али и повод за свођење биланса. За коментаре смо се обратили нашим колегама са РБ чија је лична и професионална судбина везана за године транзиције. Све је почело 10. новембра 1989. године.
„Осећали смо да ће нешто да се деси, али није нам дошло ни на крај памети да ће се читав систем распасти као пешчани замак!“ сећа се колега и новинар Радослав Диков. Као и већина Бугара, он неће заборавити кадрове које је видео на телевизији са пленума Централног комитета Бугарске комунистичке партије на коме је Тодор Живков смењен. Партијски другови су запамтили лик развенчаног вође који се налазио у беспомоћном стању. Радослав се сећа како се бацио на телефон и почео да зове пријатеље, да би се уверио да ово није сан, већ јава:

„На почетку смо мислили да је у питању реформа социјализма. Тада су људи веровали да је за све крив Тодор Живков и да се социјализам може реформисати и можемо живети боље. Ја лично нисам ни замишљао да ће тако брзо, једним замахом метле, бити уклоњен читав систем. Постојала је еуфорија, ишли смо на митинге, интересовали смо се за сва политичка дешавања. Затим земља је ушла у транзицију и уследиле су тешке године. Проблем је што ствари у политичкој и економској сфери нису испале онако како смо очекивали. Ја мислим да су постојале варијанте да транзиција крене другачијим путем. Могло се ићи ка тржишној економији са већом социјалном оријентацијом. На почетку се говорило да се мора обезбедити једнаки старт за све грађане. Али сада схватамо да су некима дата огромна средства комунистичке државе тако да су они буквално преко ноћи постали капиталисти и милионери, на рачун огромног дела Бугара који су остали сиромашни. И десило се тако да је транзиција у Бугарској потрајала сувише дуго и тешко.“

Десети новембар је затекао колегу са уредништва на шпанском језику Венцислава Николова на другом крају земаљске кугле. У оно доба Венци је био дописник Бугарског националног радија у латиноамеричким земљама. Сећа се како су првих недеља после промена 10. новембра радници бугарске амбасаде били у паници и нису знали какву политичку позицију да заузму, како не би изгубили посао. За Венцислава су се међутим управо тада отвориле шансе за напредовање у професији. Највећа телевизија на шпанском језику са више милиона гледалаца понудила му да буде њен специјални дописник из Софије. „То је био изузетан период у мом раду, каже Венци. - Вратио сам се у Бугарску на дан када је спаљена зграда бившег Дома партије. Тако сам одмах почео да извештавам. Дешавало се да су ми тражили муњевите информације о догађајима у земљи, а ствари су се одвијале врло динамично. Узимао сам интервјуе од најважнијих политичких фигура. Људи су имали огромна очекивања. Али, уследило је велико разочарење, јер је на таласу промена испливала прљава пена друштва која је окупирала економску власт. Шта смо изгубили? Изгубили смо ону стабилност прасета које зна да ће сваког дана јести три пута. Јер је за време тоталитарног режима свако знао да има бар три оброка дневно. Није било крајњег сиромаштва, имали смо неку сигурност. Али смо истовремено и добили нешто веома важно – право да говоримо шта год желимо, да имамо другачије наде и илузије да ће ствари кренути набоље, да нећемо тапкати у месту као што је било за време социјализма. Јер припадници моје генерације су били навикли да неко други одлучује уместо њих, без обзира на њихово мишљење. Надам се да ће наша деца која се не сећају тих година или просто још нису била рођена имати другачији менталитет и бити прави демократски Европљани.“

Према нашем музичком уреднику Албени Безовској човек се не мења само због тога што се политички систем променио. И то пуном снагом важи за све генерације из доба тоталитаризма.

„Били смо васпитани да правимо компромисе . У ствари, научили су нас да је компромис закон, каже Албена. Чак је компромис са сопственом савешћу и сопственим ставом био претворен у правило. Стога смо и сви ми, рођени у оно доба, мање више деформисани, а сада пролазимо тежак пут ка себи и свом сопственом „ја“. За нашу генерацију 90-те године су биле и године растанка. Многи моји пријатељи су отишли у иностранство и тако сам се растала са својим најближим. Али ево сада, након 20 година, видим да и они имају исте проблеме као и ми. Јер свакодневица је свугде једнака. Током свих тих година за мене се није бог зна шта променило. Још увек пуно радим, а не примам довољно новца, још увек ми је тешко да обезбедим образовање троје моје деце. Шта смо добили? Могућност да путујемо. Мање више осећамо се делом света. Али добили смо и могућност да се ослободимо својих сопствених граница. А то сопствено унутрашње ослобађање било је могуће управо захваљујући променама после 10. новембра.“

Алексеј Стамболов из Уредништва програма на грчком језику је имао тек 13 година када је Тодор Живков свргнут с власти. „По изражају лица мог оца схватио сам да се десило нешто заиста озбиљно”, сећа се Алексеј. - Одрастао сам у породици која је подржавала левичарске идеје, тако да ме нису водили на митинге који су уследили. Али мој отац није био симпатизер Тодора Живкова и приметио сам код њега извесно задовољство насталом променом. Како оцењујем последњих 20 година? Као стално тумарање, трагање за исправним правцем. Али непостојање јасних правила, норми понашања, вредности – све то спутава развој оних који би хтели да нешто остваре. У принципу, у тешка времена млади се лакше прилагођавају. Моји су вршњаци отишли у иностранство. И ја сам неколико година провео у Грчкој, али сам схватио да је моје место овде, поред мојих блиских. За разлику од осталих, не осећам се аутсајдером у мојој земљи. Сматрам да овде могу да остварим оно што желим. Посебно за оне који се школују, перспективе су заиста велике. Нуде се свакојаки студентски програми. Млади имају прилику да оду на специјализацију у иностранству, да раде у страним компанијама код нас. Тако да цео тај промет људи и капитала пружа велику шансу за реализацију.“

Анелија Цонкова, одговорни уредник Уредништва за унутрашњу политику тврди да јој чак ни на трен није жао прошлости, упркос болним трансформацијама транзиције.
„Тако је, јер сматрам да нема ничег важнијег од слободе у свим њеним аспектима коју су нам донеле промене, каже она. Али с друге стране, све оно што смо доживели и стечено искуство су нас научили многим стварима за које чак нисмо ни претпостављали да постоје. Рекла бих да смо сада мудрији и сазрели за праву демократију. Остаје нам само да је окренемо у нашу корист, а не у корист политичким елитама и сумњивим економским формацијама, као што је то донедавна било. Живи и здрави били, након 20 година даћемо нову оцену. Убеђена сам, да ће тада она бити много позитивнија.“

Превод: Георги Стојчев, Албена Џерманова
Фотографије: Венета Николова