3. марта Бугарска обележава свој национални празник. На овај дан је пре тачно 136 година у месту Сан Стефану западно од Истанбула потписан мировни споразум између Руског царства и Турске којим је окончан Руско-турски рат 1877-1878. Након готово петовековне владавине Османлија на овим просторима први пут су се пред нашим прецима отворили нови видици, Бугарска је добила прилику да се осамостали и поновно успостави државност.
Избијању Руско-турског ослободилачког рата претходили су бројни устанци и побуне у Османском царству. 1875. године избио је Босанско-херцеговачки устанак, а само годину дана касније и Априлски устанак у Бугарској. Неки од вођа побуна су гајили наду да ће устанци бити успешни, док су други једноставно рачунали на то да ће на тај начин привући пажњу Великих сила које да притекну у помоћ Бугарској. Априлски устанак је, нажалост, био угушен у крви што је потресло Европу.
„Априлски устанак је кулминација национално-ослободилачке борбе код нас што је свакако утицало на продубљивање тзв. Источне кризе - каже у интервјуу Радију Бугарска проф. др Пламен Митев, декан историјског факултета Софијског универзитета „Св. Климент Охридски“ – У контексту те кризе дошло је до постепене промене политике коју су Велике силе водиле према Османском царству. У циљу проналажења мирног решења насталих проблема на Балкану, сазвана је дипломатска конференција у Цариграду. После неуспеха конференције донета је одлука да ће се проблем решити војним путем. Притисак који друштво врши на владе Великих сила приморао их је да коригују своју позицију према догађајима везаним за Источну кризу.“
Што се те кризе тиче, она се никако не сме сводити само на проблеме везане за балканске земље, каже проф. Митев. Она обухвата много више аспеката који одређују судбину Османског царства у чијем су саставу биле територије на Блиском и Средњем истоку које су од стратешког значаја за Велике силе. Велика Британија се чврсто залаже за очување статуса кво, без обзира на побуне у Босни и Херцеговини и Бугарској. Француска и Италија имају умеренији став с обзиром на то да се држе по страни када је реч о већим споровима на Балкану. Али речи Виктора Игоа у парламенту и писања у француској штампи обезбеђују подршку хришћанском становништву. Немачки канцелар и искусни дипломата Ото фон Бизмарк повлачи сложене дипломатске потезе, препуштајући другима да ваде вруће кромпире. С друге стране, Аустроугарска инсистира на очувању статуса кво што јој не смета да прикривено ради на његовом уништењу, јер су њени интереси усмерени ка Босни и Херцеговини. Бечка дипломатија је одиграла битну улогу у организацији устанака у те две провинције. Она је подржала и Црну Гору и Србију за предстојећи рат против Турске. Закулисне радње Аустроугарске умногоме одређују став Русије. Поражена у Кримском рату (1853-1856.) она је приморана да безусловно и строго поштује одредбе које су наметнуте пораженим земљама Париским мировним споразумом из 1856. године. Из тог разлога је руска дипломатија била веома опрезна у одбрани својих интереса на Балкану, пазећи притом да не изазове општеевропске реакције.
„Кнез Горчаков у својству руководиоца тадашње руске владе је, с једне стране, морао да се суздржи од војне интервенције на простору Балкана, али, с друге - како војни лоби, тако и руски цар су чекали погодну прилику за реванш за пораз у Кримском рату. У том смислу, политика коју Русија води према Бугарима и Источној кризи јесте помало противречна. Али уколико будемо завирили иза кулиса, видећемо да је упркос свему политика Русије била доследна – Русија је чекала повољан тренутак како би задала ударац којим ће ослабити моћ Париског мировног споразума, с једне стране, а с друге – она никад није окренула леђа балканским народима у невољи.“
12. априла (24. по новом календару) 1877. године у граду Кишњеву руски цар Александар II је у манифесту објавио рат Османском царству. Османлијска војска је била бројнија, боље наоружана, а самим тим и боље припремљена за рат. У току рата било је и критичних момената, неки од којих су биле битке код Старе Загоре и на превоју Шипка, опсада Плевена и др. У том тренутку је руска војска показала велику издржљивост, храброст и херојство. Руси и војници других националности учествују у ослободилачком рату и дају све од себе како би ослободили своју браћу. Од великог је значаја помоћ коју су пружили Бугари
„Када је реч о улози бугарског становништва у рату, ми смо навикли да највише пажње посвећујемо добровољцима, што је свакако битно и неоспориво. Довољно је само да се присетимо битака на превоју Шипка - каже проф. Митев. - Али поред својих добровољаца у овом рату је Бугарска учествовала и на другим пољима. Од изузетног је значаја улога Бугара који су имали обавештајно-извиђачку функцију, реч је о поприлично великој мрежи извиђача. Довољно је само да се присетимо како су ти људи преварили османлијску војску у вези са планом за пребацивање руских војника на југ од реке Дунав чиме је омогућено да руска војска продре преко источне Бугарске. У ту сврху је уложен велик новац у ојачање четири велике тврђаве у градовима Русе, Силистра, Шумен и Варна. Уочи Ослободилачког рата 52 одсто припадника турске војске усредсређено је на Балкану. Улога Бугара у конкретном случају је да су преварили Турке да ће се ту одиграти главна битка између руске и турске војске. У међувремену Руси тајно форсирају реку Дунав код града Свиштов и тиме, 15. јуна 1877. године, приступају реализацији првобитног војног плана чији је циљ уништење турске армије.“
Ту свакако морамо поменути да су у позадини непријатеља деловали бугарски четници. Бугари су помогли Русима приликом преласка преко Старе планине у тешким зимским условима. Бугарско становништво је обезбеђивало храну за војнике. „А опет постоји нешто прећутно, нешто неисписано - каже проф. Митев. – Реч је о судбини Бугара који су деловали у позадини непријатељске војске, о цени коју је мирно становништво платило у овом рату за ослобођење. Мислим на хиљаде жртава које је бугарски народ дао. Дакле, Бугари су платили високу цену у борби за ослобођење. Ето, то су, у ствари, неисписане странице Ослободилачког рата на основу којих можемо тврдити да нам нико није поклонио слободу, већ смо је и те како заслужили.“
Дан Ослобођења Бугарске је дан када одајемо почаст погинулим руским и другим војницима и бугарским добровољцима који су свој живот жртвовали за Бугарску. 3. март је и дан оптимизма и вере у будућност, јер је на тај дан Бугарска почела нов живот“.
Превод: Ајтјан ДелихјусеиноваБугарска православна црква и њени верници 1. октобра обележавају празник Покров Пресвете Богородице као помен на црквени догађај када се Богородица током богослужења јавила окупљеном народу. То се десило на данашњи дан 911. године, за време цара..
Пре 26 година, 30. септембра, на иницијативу Бугарске православне цркве (БПЦ), у Софији је сазван Свеправославни сабор како би се помогло у превазилажењу раскола међу нашим свештенством. Упркос наговорима васељенског патријарха Вартоломеја, бугарски..
Током ископавања у великом каналу античког града Хераклеја Синтика пронађена је глава која припада статуи откривеној пре неколико дана. Пребачена је у музеј у Петричу, где ће је преузети рестауратори. „Ово лето је било јединствено“, рекао је професор..
Бугарска православна црква 30. новембра слави светог апостола Андреја. Он је брат светог апостола Петра, а назван је Првозванизато што је пре свих..