Подкаст на српском
Бугарски национални радио © 2022 Сва права задржана

Бугарска за владавине Ивана Александра – последњи успон у епохи заласка

Цар Иван Александар и његова породица, минијатура из Лондонског јеванђеља
Фотографија: wikipedia.org

Иван Александар је био цар Бугарске од 1331. до 1371. године. Он је царевао само две године мање од цара Петра који је најдуже владао бугарском државом – од 927. до 969. године. То је заиста дуг период владавине у средњем веку и необично дуг у 14. столећу када је цело Балканско полуострво пролазило кроз велика превирања. Бугарској је претила опасност од стране суседних држава, неких западноевропских освајача, али и једног новог непријатеља – османских Турака. За владавине Ивана Александра ратних конфликата је било напретек. Али упркос томе, он је сачувао Бугарску као најзначајнију снагу у региону, а бугарска култура је доживела нови период успона и процвата. Овај владар је једна од најутицајнијих фигура у историји Балканског полуострва у 14. веку што је резултат његове флексибилне династичке политике.

Иван Александар је нећак цара Михаила Шишмана и рођак династије Асеневаца. На почетку је био деспот, обласни господар Ловеча. После преврата против цара Ивана Стефана, Иван Александар се постепено наметнуо у престоници Трново и изабран је за новог цара. Ови догађаји сведоче о његовим дипломатским вештинама. У делима хроничара се такође наводи да је он био веома образован владар и одлично владао грчким језиком. Сматра се да можда није постојао образованији бугарски цар од времена Симеона Великог.

Све те његове врлине су се јасно истицале током првих 15 година владавине када је Иван Александар ратовао са Византијом за бројне територије у јужној Бугарској. Он се умешао у династичке борбе у Византијском царству, умео је да преговорима добија на времену, а када је било потребно, одлучно је нападао. Године 1332. у важној бици код места Русокастро бугарски владар је победио византијског цара Андроника III Палеолога и Бугарској припојио данашње територије на јужном приморју. Касније је Пловдив и низ тврђава у планини Родопи вратио у границе бугарске државе. Овим победама учврстио се бугарски карактер дотичних територија о којима су постојали спорови са Византијом.

Историчари 19. и 20. века виде као грешку Ивана Александра што је 1351. године одбио да склопи савез са византијским царем Јованом Кантакузином против Османлија. Ова околност се сматра пресудном за развој наше историје. Међутим, слика 14. века није била тако једноставна. Тада је опасност од османске експанзије потцењивала цела Европа, а и сами Византијци су користили одреде османских плаћеника како у својим династичким ратовима, тако и против Бугара. Османлије су у ствари освојиле земље ослабљене унутрашњим и спољним међусобним борбама феудалаца. Сам Иван Александар је створио услове за цепање државе.

Период владавине Ивана Александра који су обележили врхунски домети књижевности, уметности, архитектуре и културе, често називају другим Златним веком (први је био за владавине Симеона Великог (893.-927.) Цар је био велики покровитељ књижевности и уметности и у том раздобљу је изграђено мноштво богато украшених цркава и манастира. Међу споменицима из тог времена који су до данас сачувани, је камена црква Св. Богородице са дивним фрескама код села Иваново, у близини Русеа. Сачуване су драгоцене књиге из царске библиотеке међу којима се истиче чувено Четворојеванђеље цара Ивана Александра, познато као Лондонско јеванђеље које се чува у Британском музеју. Рукопис је украшен са 366 минијатура у боји, на једној од којих су приказани цар и његова породица.

Из брака са Теодором, ћерком влашког војводе, Иван Александар је имао три сина. После дугог колебања он је за престолонаследника одредио свог другорођеног сина Ивана Страцимира. Иван Александар се 1349. године оженио младом Јеврејком Саром која се покрстила и примила је име Теодора Друга. Као ревносна хришћанка она је подржавала цара у борби против јереси. Њихов син Иван Шишман проглашен је за наследника Трновског престола. Цар Иван Александар је северозападну Бугарску са престоницом Видин, осамостаљену као Видинско царство, дао сину Ивану Страцимиру. Североисточни део државе осамосталио се као деспотовина Добруџа под великашем Добротицом. Међутим, за живота цара Ивана Александра све ове територије су остале у границама бугарске државе.  Иван Александар није само последњи велики бугарски владар. Он је царевао у нарочито тешким временима непрекидних спољних конфликата, разбијања државе и социјалних проблема који су били плодно тле за појаву јереси. И док је у 10. веку цар Петар дуже од четири деценије владао стабилном државом, Иван Александар је скоро толико времена одржавао релативну стабилност Бугарске, често на ивици мира и рата. Али, личности су често беспомоћне пред историјском неумитношћу. Неколико деценија после царевања Петра Бугарска је потпала под власт Византије, а наследници Ивана Александра су последњи бугарски владари после којих је почела петовековна османска владавина. Током ових столећа бугарски народ је сачувао свој здрав национални дух, језик и културу и захваљујући њима опстао као такав.

Превела: Марина Бекријева


Више из ове категориjе

Славимо Светог Георгија

Бугарска православна црква и њени верници данас славе празник посвећен Светом Георгију, једном од девет великомученика и првих страдалника за хришћанску веру, у народу познат као Ђурђевдан. Свети Георгије Победоносац је заштитник Војске Бугарске...

објављено 6.5.22. 14.10
Гоце Делчев

На данашњи дан пре 119 година убијен је Гоце Делчев

4. маја навршава се 119 година од смрти бугарског револуционара, вође и идеолога Бугарских македонско-једренских револуционарних комитета Гоце Делчева. Он је рођен 4. фебруара 1872. у Кукушу, у Егејској Македонији. Завршио је Солунску..

објављено 4.5.22. 14.57

Муслимани у Бугарској славе Рамазански бајрам

Ове године 2. мај је Велики празник за Муслимане – наступа тродневни Рамазански бајрам, који обележава крај једномесечног поста. Још увек није објављен број Муслимана код нас након пописа становништва Бугарске крајем 2021. године. Међутим, према..

објављено 2.5.22. 06.15