Фестивал уметности „Борис Христов" се одржава у спомен-кући овог нашег оперског певача светског гласа. Траје до краја јуна, а на програму овогодишњег издања је и вече посвећено Руслану Рајчеву – једном од најзнаменитијих бугарских диригената који је имао дугу и успешну каријеру у Западној Европи. 20. јуна од 18.30 часова његов син Петар Рајчев ће представити свој филм под насловом „Космополита Руслан Рајчев".

„Једног дана решио сам да мало средим све његове ствари – фотографије, часописе, нотне материјале – сећа се он. Ставио сам себи задатак да очувам сво ово богатство, да колико могу обновим оштећене фотографије итд. Моја супруга ме почела убеђивати да морам урадити нешто са архивом. А једна наша пријатељица је још док је мој отац био жив инсистирала да се о њему сними филм. Али он се разликовао од већине својих колега, није хтео да буде у центру пажње јавности. Био је прави уметник, посао је био његов живот. Пре више времена направили су филм о њему који сада не бих хтео да коментаришем. А када нас је отац напустио било ми је тешко да се латим снимања филма. Можда сам погрешио што, док је био жив, нисам снимио више разговора са њим, његова сећања...  Ипак, познавао је и сећао се великих имена светске оперске сцене. У питању су не само људи већ и догађаји, позоришта... Често нам је причао разноразне приче, а снимио сам незнатан део њих. Направио сам филм који је по мени само за ужи круг људи. Премијера је пре око 6 година одржана опет у спомен-кући Бориса Христова. Морам признати да ми је мало необично кад кажу "филм" – за мене је то породично памћење, концизно је речено све што сам тада о свом оцу имао рећи."

Г. Петар Рајчев је за наш радио рекао још да је филм претрпео неке измене пошто је укључио нове материјале. Неки од њих причају о раду његовог оца ван граница Бугарске.

„Он је један од првих бугарских диригената који је направио каријеру у Западној Европи. Истина је да су многи други уметници имали турнеје са Софијском опером, али је он имао личне обавезе према различитим оперским позориштима. Још 60. година минулог века гостовао је у Француској, Немачкој, Швајцарској. Почетком 80. година био је у Бечкој државној опери (једну-две сезоне водио је сав италијански репертоар), затим – у Миланској скали, где је дириговао новом представом опере  „Хованшчина" Мусоргског (у режији Јурија Љубимова). Релативно касно му је додељено звање „народног уметника", а он се шалио да је оно у  ствари ниже од звања „међународног уметника" које је већ стекао.

Ево и једне занимљиве приче: У Паризу је требало да буде представљена опера „Борис Годунов" у режији Џозефа Лоузија, под диригентском палицом Сеиџија Озаве. Улогу Бориса тумачио је Руђеро Рајмонди, остали певачи су такође били светског гласа. Ова обавеза се поклопила са припремом за обележавање јубилеја Николаја Ђаурова у Софији када су ради учешћа на концерту у Бугарску стигли Хосе Карерас, Мирела Френи, Пјеро Капућили. Тада су из опере у Паризу мом оцу обезбедили приватни авион како би могао да одрађује пробе на оба места. Имао је изванредан смисао за хумор, код куће су се он и моја мајка стално шалили. Атмосфера је била дивна – било је много љубави и артистизма… Жао ми је што се скоро и не сећам свог деде по коме сам добио име. У његовом блиском окружењу било је легендарних личности као што су Стефан Цвајг, Станиславски, Мајаковски, Горки. Живели су у Италији, Немачкој ..., а мој тата ми је причао да су им у посету долазили Тосканини, Прокофјев, Шаљапин, Умберто Ђордано. У оваквој се атмосфери формирао Руслан Рајчев у свом раном детињству. И није случајно што вече организујемо управо у спомен-кући Бориса Христова. Били су веома блиски пријатељи. Почетком 40. година мој отац је био корепетитор у Бечкој државној опери, асистент великог диригента Карла Бема. Једног дана код њега је отишао Борис Христов и рекао да је дошао да учи певање. Чак је живео у његовом стану. Мој отац је успео да га убеди да је Италија земља у којој се мора школовати. Овај оперски певач светског гласа му је цео живот био захвалан за тај савет."

Превод: Албена Џерманова