Идеја троструког бугарског премијера Бојка Борисова, донедавна сматрана утопијском, о претварању наше земље у важно европско гасно чвориште наишла је на умерену подршку највећег добављача гаса у Европи – руског државног конзорцијума Гаспром. Министарка енергетике Бугарске Теменушка Петкова и шеф Гаспрома Алексеј Милер потписали су прошлог викенда у Санкт Петербургу путну мапу изградње и проширивања бугарског система за пренос гаса. О изградњи бугарског гасног хаба који одавно већ има и име – „Балкан”, у званичним саопштењима се не помиње ни речи. Експерти међутим сматрају да је та путна мапа први корак у правцу стварања гасног разводног чвора на бугарској обали Црног мора из којег ће се вршити испоруке гаса земљама средње и источне Европе, а Бугарска ће остваривати профит како од трговине, тако и од транзитних такси.

Дотле све изгледа добро, бар на папиру. Проблеми и нејасноће искрсавају  када се упитамо одакле ће стићи тај гас који намеравамо да продајемо. Бугарска не располаже властитим залихама гаса, изузев једног-два налазишта тог енергента, који су међутим са занемаривим капацитетом. Додуше, у току су интензивна бушења на нафту и гас у бугарској економској зони Црног мора, али ова активност ће потрајати прилично дуго, а још се и не зна да ли ће бити откривене залихе гаса. У сваком случају у наредних 10 година Бугарска неће моћи рачунати на властите ресурсе гаса и нафте.

Неостварени пројекат о гасоводу "Јужни ток" који је требало да прође и кроз Бугарску и достигне средњу Европу, пружао је какве-такве шансе бугарској идеји о гасном разводном центру, јер би му капацитет био 60 млрди кубних метара гаса годишње, а део ове количине могле су купити домаће компаније у циљу реекспортовања. У ствари ни то се није могло догодити кад би Гаспром одбио да поштује правила ЕУ и дозволи другим добављачима гаса да користе његове цевоводе. Овако или онако гаса би у Бугарској било довољно како за властите потребе, тако и за извоз. Уместо тога Русија је преусмерила пажњу према Турској и потписала уговор о изградњи Турског тока са капацитетом нешто мање од 15 млрди кубних метара гаса. Након првобитног разочарења, бугарски управљачи су у том гасоводу почели гледати нову шансу за реализацију својих идеја о трговини гасом. Није случајно министар Теменушка Петкова разговарала са Милером из Гаспрома о испорукама управо таквих количина гаса Бугарској, какве ће моћи да буду добављане другим цевоводом Турског тока или ако се гасовод рачва и према Бугарској. Али количине су превелике за капацитет преносног система Бугарске. Зато ће уследити преговори са Гаспромом о изградњи и проширивању националног система за пренос гаса што чини реалнијим пројекат о хабу „Балкан”. Тим пре што тренутно Софија улаже огромне напоре за изградњу интерконекција са суседним земљама – Турском, Грчком, Румунијом и Србијом. Зато ће кроз те земље бити транспортован гас, који ће продавати „Балкан”.

Европска комисија је уверила бугарску страну да одобрава њену идеју о стварању гасног чворишта, обећала је и финансирање. Немачка је прекјуче такође дала зелено светло том пројекту, али ће се реализација идеје отегнути – биће потребно бар 5-6 година, сматрају експерти. Уз то под условом да ситуација на Балкану остане стабилна и не дође до поновног погоршања односа са Русијом или пак са Турском. Да не заборавимо и проблем диверзификације испорука. Евентуално пуштање у експлоатацију црноморског гасног хаба и његово пуњење руским гасом још више ће ојачати утицај Русије и то не само у Бугарској, него и свим осталим европским земљама које се буду одлучиле да користе услугу бугарског гасног чворишта. То је већ питање геополитике, у којој политичке рачунице и разлози понекад узимају превагу над економском логиком.

Превод: Ана Андрејева