Не допада ми се оно што се данас пише, досадно је, а оно што је у мојој глави, дотиче ме и узбуђује, написао је млади руски писац Антон Павлович Чехов 1888. године у писму свом издавачу Алексеју Суворину. Ове речи Чехова постале су визиткарта групе младих аутора који су покренули часопис „Круг“ и који су недавно обележили 20 година откад је часопис постао трибина слободног духа.

Часопис „Круг“ је излазио од 1998. до 2004. године, а објављено је укупно 28 бројева. Реч је о медију чија је концепцијска основа настала под утицајем тинејџерског схватања да судбина света зависи од игре као естетског феномена. Поред тога што представља пресек књижевности, визуелних уметности и музичких експеримената, часопис је у свет литературе ушао с бројевима посвећеним савременој македонској, мађарској и турској поезији. Као део „Круга“ објављен је књижевни зборник текстова Димитра Воева из култне домаће вејв групе „Нова генерација,“ који више није међу нама. Објављени су бројеви посвећени француским филозофима Алену Бадијуу и Жаку Дериди, америчком песнику српског порекла Чарлсу Симићу, словенском психоаналитичару Аленки Зупанчич и др. А данас су његови аутори и преводиоци део националне истраживачке елите у науци, уметности и… праву. Пре 20 година се часопис „Круг“ појавио како би на непоновљив начин спојио прозу (или нешто што личи на прозу!), поезију, критику, културологију, музику, визуелне уметности и свакодневни живот.

Шта ће истраживачи рећи о часопису „Круг“ као историји у револуционом формату смештеном на граници 20. и 21. века, сазнаћемо најраније после две деценије, написала је екипа часописа. Међу личностима које стоје у основи часописа јесу доц. Дарин Танев, професор Софијског универзитета, ас. Силвија Борисова, уредник Радост Николаева, писац Петар Вортеп и аутор визуелних ефеката Галина Димова.

Дуго времена је прошло, али је све и даље у нама. „Круг“ је део онога у што смо се данас претворили,“ каже Најден Јотов, један од младих аутора часописа и додаје:

Једном смо се окупили у Националном дворцу културе и Радост Николова је упитала како ће се звати часопис. Тада сам ја сасвим спонтано предложио да се зове „Круг.“ Сви су прихватили мој предлог и тако су кренуле ствари. Били смо сами себи коректив. Ја сам се, рецимо, осећао као играч на жици Ничеа, који је сваким следећим кораком напредовао путем који га је терао да све жешће размишља и трага за изворима самог себе. Тада нисам баратао филозофским појмовима, али су налети били прави.

„Круг“ није само часопис, он је читав покрет, а часопис је гласило тог покрета, кажу његови аутори и пријатељи. Они су имали многе и различите наступе, неки од којих на необичним местима. Гостовали су у затворима, Народном позоришту „Иван Вазов“ у Софији, музејима, галеријама, заједно су путовали и у иностранство.

Водила нас је жеља за сусретом, али све то никад није било само себи циљ, већ покушај да будемо део јединствене идеје која нас је ујединила, каже Најден Јотов.

Сусрети су увек били неочекивани, непредвидиви, без претходног договора и замисли. Они нису били израз неке врсте младалачке заљубљености у самог себе и самопоуздања којим бисмо, рецимо, привукли пажњу медија. Ми смо искрено веровали да радимо нешто битно због чега смо се и трудили да дамо оно најбоље од себе. Свако је био добродошао у наш „Круг,“ имали смо и манифест и свако је веровао да су ствари које праве остали такође важне и занимљиве за све нас.

Превод: Ајтјан Делихјусеинова