Подкаст на српском
Величина текста
Бугарски национални радио © 2024 Сва права задржана

3 март- Национални празник Бугарске

Дан Ослобођења – између дијаманата и пепела историје

Међународна солидарност и тајна дипломатија

Одбрана Орловог гнезда на Шипки (сликар Алексеј Попов)

Жудња Бугара за слободом досегла је врхунац Априлским устанком 1876. г. који је недуго после избијања жестоко угушен. Широм Европе јавност је почела изражавати солидарност са бугарским народом. У тадашњој штампи су се појавили срцепарајући чланци о устанку и немилој судбини Бугара. Посебно бритко било је перо америчког новинара Јануариуса Мегахана који је писао за британске новине.

У Русији је покрет солидарности био нарочито снажан што је било у пуном сазвучју са дугогодишњом стратешком тежњом Царске Русије да заузме мореузе (Босфор и Дарданеле). Како не би опет запао у изолацију (што му се десило у периоду који је претходио Кримском рату), Петербург је започео интензивну дипломатску припрему за рат са Османским царством. На преговорима великих сила вероватно је оцртана мапа Балкана, онако како би изгледала после рата, а руска страна је на тим преговорима морала да пристане на низ компромиса. Тако је цар Александар Други добио одрешене руке и 24. априла (по новом календру) 1877. г. објавио рат Османском царству који је за Бугарску био ослободилачки.

Неочекивано тежак рат и компромисни мир

Генерал Гурко поздравља ополченце (1877-1878., сликар В. Горанов)

Османско царство показало се снажним противником. Рат је био тежи и жешћи него што се очекивало, а још се и отегао што Санкт Петербург није планирао. Победу у њему Русија је извојевала уз велику одлучност, пожртвованост и хероизам као и уз подршку Румуније, Србије и добровољаца Бугарске. Бугари су учествовали у многим кључним борбама, укључиво и у најважнијој бици на територији Бугарске, која се водила за одбрану превоја Шипка (21-26. август 1877., познатог као Бугарске Термопиле). Тамо су Руси и Бугари одбили контраофанзиву Сулејмана паше у правцу северне Бугарске. После победе код Плевена (у децембру 1877.г.), где је капитулирала армија маршала Османа паше, руска команда је планирала зимски марш кроз Стару планину. Војни стручњаци су сматрали да је ова операција неизводљива, али је она успела, а допринос томе има и масовна подршка Бугара. Руска војска је напредовала према југу и однела одлучујуће победе код Софије, Шипке-Шејнова и Пловдива.

3. марта 1878. г. потписан је прелиминарни Санстефански мировни уговор. Међутим о коначној судбини територија насељених Бугарима одлучено је на Берлинском конгресу јула 1878. г. Тамо су дошли до изражаја закулисни договори и компромиси између великих сила. Слободна је остала Кнежевина Бугарска (данашња северна Бугарска и Софијска област), која је формално била вазал Високој Порти. Део јужне Бугарске постао је аутономна покрајина у пределима Османског царства, а 1/3 територије бугарске Егзархије безусловно је враћена султану са наговештајем о некој нејасној самоуправи. У балканској трци која је уследила, борба Бугара за уједињење потрајала је још 4 деценије, са ограниченим успехом.

Ослобођење и светска геополитика

Освајање Гривишког редута код Плевена (1885. г., сликар Н. Д. Дмитријев-Оренбуршки)

Око улоге Царске Русије и њене политике на Балкану ломила су се копља још одмах после Ослобођења када се бугарска елита поделила на русофиле и русофобе. Русија је била држава са ауторитарним управљањем, док идеје бугарске националне револуције долазе из западноевропских држава. Међутим, ни у најжешћим политичким препуцавањима русофила и русофоба нико није оспорио чин Ослобођења. 1888. године 3. март је проглашен Даном Ослобођења, јер је то датум када се после пет векова одсуства име Бугарске опет појавило на политичкој мапи Европе. Празник није укинут ни у периодима 1915-1918 г. и 1941-1944 г. када је Бугарска била савезник Немачке у два светска рата, а 1916. водила је тешке окршаје са руском војском у Добруџи. 3. март је постао национални празник Бугарске 1991. године. У бугарској јавности је и даље дискутабилно питање који би догађај из прошлости требало обележавати као национални празник. Наши преци који су пали за слободу, заслужују да им и тог дана посведочимо захвалност и поштовање.

Ни Русија не би могла да нас ослободи да није било бугарског националног препорода и борбе за независност.

Историја не признаје реч „ако“. Ни са данашње тачке гледишта не уочавају се неке друге могућности за ослобођење Бугарске крајем 19. века. То су умели наши преци – да задобију помоћ Русије за ослобођење домовине, то су и учинили. Искористили су повољне прилике јер геополитика није плес љубави, него игра интереса. Спорити се са историјом никако није могуће. Можемо да прихватимо њене поуке, као и све оно добро што је постигнуто борбом за остварење снова, упорношћу и самопрегором појединаца. Да узмемо дијаманте и одвојимо пепео.

Превод: Ана Андрејева

Више из ове категориjе

отац Александар Чакарак

Дугогодишњи рад оца Александра Чакарака даје плодове

Непосредно пре избијања Балканског рата 1912-1913. године, број Бугара у региону Једренске Тракије (Једренског вилајета) износио је 410.724 људи, показују подаци тадашњег Министарства спољних послова Бугарске. Падом Једренске тврђаве 26. марта 1913...

објављено 27.3.24. 12.57

У Бугарској је 26. март Дан Тракије

26. март је Дан Тракије. Овај датум је у званични календар Бугарске ушао 2006. године, али се обележавао деценијама уназад. На тај дан 1913. године је бугарска војска освојила тврђаву Једрене, која се дотада сматрала неосвојивом. Овај пораз је..

објављено 26.3.24. 13.25

Благовести – хришћански празник мајке

Сваке године, 25. марта, БПЦ прославља један од својих најсветлијих празника – Благовести, сећање на дан када је архангел Гаврило сишао са неба и Девици Марији пренео благу вести о безгрешном зачећу Господа Исуса. Овај празник представља оличење..

објављено 25.3.24. 10.05