Потребно је пуно храбрости да би човек пратио свој пут музичара, међутим, није увек само то довољно. Поготово када су на његовом путу препреке које сам не би могао превазићи. Због тога су људи за које његов сан постаје племенита ствар веома важни у његовом животу. Има таквих животних прича. Међу њима је и прича Томаса Томова. Његов велики сан био је да учи класично певање – након што се пре тога бавио народном музиком и то од најранијег детињства. Рођен је у граду Дупници, живео је у ромском насељу и никада није ни замишљао да ће имати могућност да стекне специјално образовање и професионалну подршку. На његовом уметничком путу први су му пружили руку људи који су његов сан прихватили као свој. Данас Томас студира на Националној музичкој академији „Проф. Панчо Владигеров”, има 23 године, допадају му се различити музички стилови али се определио за класичну музику.

Тако то бива кад у породици с очеве и мајчине стране има музичара. Нисам могао да „побегнем“ од музике – прича с осмехом Томас. – Тако да ме „музика сама изабрала“. Имам таленат, студент сам Академије, остаје ми само да напредујем. Мој отац је путовао по свету а кад се враћао кући волео сам да претурам по његовој ташни. Тамо сам проналазио више CD са џез музиком и класиком у извођењу познатих музичара. Слушао сам их и музика ме још више освојила. У основној школи моја учитељица ме чула како певам у ходнику и дала ми да отпевам строфу из „Vivo per lei” Андреја Бочелија. Нисам ни знао да имам таленат за оперско певање. После тога сам 4 године у граду Ћустендилу учио народно певање.

Као млад човек Томас сања „да лети високо“, али и признаје да мора да још много учи:

Хоћу да стигнем до срца музике – Италије. Али размишљам и о остварењу у Бугарској, сањам како ће се више говорити о младим људима који се баве класичним певањем. Хоћу да и овде снимим своје песме и спотове. Али ипак чини ми се да у неким земљама класична музика ужива веће поштовање него код нас. Волим своју породицу и рођаке и њихова подршка ће ми недостајати уколико се професионално остварујем у иностранству.

Пре неколико дана млади уметник је побрао аплаузе публике и жирија својим страственим извођењем на такмичењу „Балканска романсијада”. Каже да снажно верује у успех и да је захвалан људима који су му показали да је све могуће ако „има сјаја у очима“. Међу њима је Људмила Живкова и њена фондација „Студентско друштво за развој међуетничког дијалога”. Као и фондација „Труст за социјалну алтернативу” о којој прича Огњан Исаев - директор програма „Образовне могућности и постигнућа”:

Подршка коју је добио улива Томасу снаге да превазиђе тешкоће на уметничком и животном плану са којима га живот суочио после 2014. године када је победио на такмичењу „Бугарска тражи таленат”:

Интересовање за мене је трајало две године. Знате шта ми се десило? Био сам на телевизији, онда сам заспао а ујутру је око 15 новинара желело да ме интервјуише. Одмалена сам о том тренутку сањао, али очито још нисам био спреман за њега…Бука око мене се полако стишала након чега је уследио период од три године током којих сам се повукао у себе. Али сада поново сањам о професионалном развоју, стваралачким успесима, заједничким успесима са уметницима. Где себе видим након 5 година? Надам се да ћу бити на месту где ће ме публика волети, да ћу имати своју каријеру и бићу популаран што ће ме радовати. Можда вам моја жеља да будем популаран звучи банално, али ја сањам о томе. Наравно, желим да ја и моја породица будемо здрави, срећни и увек тако јединствени.

Превела: Албена Џерманова