Сваке нове школске године, првих неколико недеља пролети за трен због еуфорије ученика након распуста и њихових покушаја да још мало продуже летњу безбрижност. Али, за неке људе, сваки почетак школске године повезан је са надом да ће доћи до промене која ће подстаћи и наставнике и ученике да знање открију и доживе, не као ствар прошлости, већ као пречицу за будућност. Промена окружења подстиче интерес за процес учења.

"Сви наши пројекти углавном започињу 15. септембра. Тада деца и родитељи виде ефекат наше интервенције у окружењу. Након што виде и оцене добре примере, људи треба да почну да захтевају да то не остану изоловани случајеви само у појединим школама, већ да се примене на све – рекле су за Радио Бугарску архитекти Виолетка Славова и Марија Стајнова. – Поред тога, надамо се да ће све више наставника бити подстакнуто нашим радом да предају на један другачији начин, јер је окружење које стварамо најчешће у супротности са досадашњим стилом у којем се одвија настава. Ово ће помоћи деци да школу препознају као место где могу да остану и након звона."

Иако је до тога дошло случајно, на једном конкурсу за креирање тзв. STEM-центара у школама, две девојке су изабрале да рад у свом студију посвете управо изградњи и унапређењу објеката који чине део образовне инфраструктуре код нас. Рад у овом уском сегменту, где постоји велики потенцијал, успева да их издвоји из мноштва других архитектонских бироа који пројектују стамбене и пословне зграде без душе, у циљу што брже продаје.

Начин на који развијају своје пројекте исто тако може бити изненађење за неке од њихових колега у нашој земљи. За сваки пројектовани простор, њих две нуде материјале са мултисензорним дизајном.

"Ова врста дизајна је намењена управо деци са специфичним потребама – објашњавају архитекти. – Окружење у којем се налазе игра изузетно важну улогу за њихово прилагођавање и могућност да мирније комуницирају са околином. И управо тада на сцену ступа тзв. мултисензорни дизајн који даје могућност за различиту осветљеност, јаркост боја, површине различите врсте и текстуре, ниво звука и друго. Међутим, од оваквог окружења корист би могла имати сва деца, без обзира на њихове потребе."

Следи низ састанака и дискусија, како са наставницима у одређеним школама тако и са њиховим ученицима, чије идеје често успевају да реализују, додуше након одговарајућег тумачења.

"Једном су ученици затражили собу са водоотпорним подом и великим умиваоником у центру. Рекли су нам да би за њих било предивно да имају приступ води. Жеља, због које им, иначе, увек држе придике. До сада нисмо пројектовали сличну просторију, али у нашим пројектима предвиђамо постављање чесми са пијаћом водом на различитим местима око школе, што може да смањи куповину воде у кантини. Иначе, било је жеља попут фудбалског терена у просторији, ватрогасног стуба низ који би се спуштали, али осим тога, схватате да деци није потребно ништа другачије од онога што би пожелела и једна одрасла особа.Желе да имају нешто меко око себе, могућност да седе на другачији начин, да се крећу, итд."

У нади да ће у једном тренутку на школске објекте у нашој земљи почети да се гледа као на ресурс који могу да користе сви којима је он потребан, Виолетка и Марија настављају да маштају о великим стварима:

"У једном идеалном свету, какав замишљамо, школске објекте би могли користити сви људи у насељу. За нас је велики губитак ако је један такав огроман број зграда и дворишних простора затворен током лета и није им могуће прићи. До сада смо имали само неколико разговора на ову тему са директорима школа, али нисмо приметили никакву конкретну промену. Међутим, они увиђају да би ти простори, који су њихова одговорност, могли изгледати другачије од садашње огромне асфалтиране површине."

Постоји хиљаду могућности за њихово претварање у просторе које би били омиљена места за ученике, али и за оне који живе у близини, међутим, за то би било потребно да се у потпуности промени окружење за учење, без обзира да ли се налази у згради школе или изван ње.

Превод: Свјетлана Шатрић

Фотографиjе: лична архива