Ко какво ће име дати својој деци је питање које се тиче не само одређене породице, него и друштва у целини, јер је именски систем део наше културе и традиције.
Некада, имена су се давала у складу са традицијом, веровањима и обичајима којих су се људи строго придржавали. У некадашњем патријархалном друштву је прво дете, поготово ако је мушко, добијало име по деди са очеве стране, ако је девојчица – по деди са мајчине стране. Поред тога, гледало се који светац се слави тога дана када је дете рођено и родитељи су детету давали име по њему. Дете не сме да добије име по преминулом рођаку, осим ако није прерано напустио овај свет. У прошлости су постојале занимљиве праксе – ако су се у породици рађале само девојчице, да би убедили Бога да престане да им шаље само женску чељад, родитељи су деци давали „зауставна“ имена Доста, Стига, Станка и сл. А уколико би у некој породици деца умирала, давана су необична имена са заштитном функцијом како би се одагнала нечиста сила која односи новорођенчад, па су Бугарском ходали Черњо, Грозјо (Црњо, Ружњо) и др.
Стара бугарска имена су махом словенског или протобугарског порекла, а нека су повезана са хришћанском вером. У данашње време је глобализација успела да окрене све наглавачке, па тако и традицију давања имена.
„Данас имамо потпуно другачију слику,“ каже проф. Анна Чол
