Бугарска је на прагу нових избора за локалне органе власти –  председнике општина, градоначелнике и одборнике. Познато је да у демократском друштву локална власт треба да буде у функцији грађана и да ради за њих. Сагласно бугарском закону, локална самоуправа је право и реална могућност грађана и органа које су они изабрали да самостално одлучују о многим питањима од непосредног, заједничког и општег интереса за локално становништво.

Први кораци ка локалној самоуправи у Бугарској

Још у новембру 1876. године Русија формира Канцеларију за грађанско управљање слободним територијама преко Дунава које ће бити одвојене од Османског царства. Циљ Русије је да се тамо успостави војно-грађанска управа уз учешће Бугара који треба да стекну управљачко искуство, а затим да своју судбину узму у своје руке. Тако су 1877-1878. године, током Руско-турског рата, који је за Бугарску био ослободилачки, организацију бугарске локалне управе започеле руске војне власти. Окупациона власт је брзо схватила да Бугари имају неку традицију у самоуправљању, имајући у виду црквено-народне општине. У тим општинама су још пре ослобођења од османске владавине Бугари сами доносили одлуку о важним питањима од локалног значаја, као на пример о изгради школе, читалишта и цркве и сами прикупљали новац за остварење идеје. Сами су „уговарали“ учитеље и одређивали шта ће и како учити деца.

Како се гради бугарска општинска самоуправа после ослобођења од османске владавине?

„Тешко, тешко и постепено… као и све остало у новој држави, каква је тада била Бугарска, у којој недостају грађанске традиције и стабилна грађанска култура. Руска окупациона власт улаже одређени ресурс у организовање општина. Каже се да је она поставила темеље самоуправе, али мора се имати у виду да су бар до 1901-1903. године општине биле веома зависне од државне власти. Стога је и тешко говорити о реалној самоуправи у савременом смислу те речи. Као што знамо, данас председници општина и градоначелници, као и скупштине општина имају свој мандат, постоје градске и сеоске општине. Међутим, тада је тај мандат у великој мери био фиктиван, јер је министар унутрашњих послова имао право да распусти сеоску односно градску општину. Веома често је он злоупотребљавао то своје право све до доношења  измене закона којом се гарантује да министар више неће имати право да распушта општине“ – каже историчар и професор Софијског универзитета „Свети Климент Охридски“ Светослав Живков.

Ипак, период од ослобођења 1878. до 1944. године је интересантан са тачке гледишта промена које настају у градовима и због честих смена градоначелника, који су од 1934. до 1944. године час бирани од народа, час постављани.

Анализа предизборних кампања за локалне изборе до 1944. године показује да се оне не разликују много од кампања у нашим данима:

„Страначке борбе, странчарење, каљање противничког кандидата и празнословље су били неизоставни део свих кампања – наводи проф. Милена Стефанова која се бави истраживањем јавног интереса за локалну самоуправу. – Још пре ослобођења од Османске  владавине, у време нашег националног препорода, бугарске чорбаџије као локални управници (који се могу прихватити као прототип председника општина и градова) су формирале чорбаџијске партије. Затим су се бориле свим средствима, чак су биле спремне да почине убиство, да поруше постојеће школе. А разлог је, на пример, био спор између конкурентних партија о томе у којој да се махали налази школа. Увек је било употребе непоштених средстава да би се дошло до циља. Данас смо сведоци куповине гласова и неуспелих покушаја решавања тог проблема.“

Текст: Јоан Колев

Превела: Албена Џерманова

Фотографиjе: bulgarianhistory.org, БТА, БГНЕС