Цигле, глина и носталгија – село Мандрица и његове необичне куће

објављено 29.8.25. 13.20

Фотографија: Венета Николова

Јужно од Ивајловграда наилазимо на једно од најчуднијих места у Бугарској – добродошли у Мандрицу! Ово родопско село, које су у 17. веку основали албански досељеници, сачувало је не само језик, већ и специфичне високе зграде са пространим салонима, какве нећете наћи нигде другде у нашој земљи. Већина њих је напуштена и руши се, али између пукотина зидова обраслих у коров, историја и даље шапуће успомене на славну прошлост, када је једино албанско село у Бугарској имало преко 3.000 становника, две школе, амбуланта кола, болницу, породилиште, фабрику газираних пића итд. У својим златним годинама Мандрица је била водећи центар свиларства, а у салонима кућа гајене су читаве армије свилених буба. Данас у селу живи само 20 старијих људи који још увек говоре албански. Међу њима је и 93-годишња Султана:

Султана Александрова

„Не знамо ни читати, ни писати на албанском. Имамо само говор, који међутим, није као њихов. Ми се са њима не разумемо. Код куће смо говорили албански. У једном тренутку су нашим дедовима забранили да причају на албанском језику, али су код куће они опет говорили тај језик. Онда, за време социјализма, нико нам није бранио. Али тада је у нашим пасошима писало да смо „Албанци“, а већ касније – „Бугари“.

Данас само становници Мандрице и неколико бугарских исељеника у суседној Грчкој говоре овим архаичним албанским дијалектом, сазнајемо од унука баке Султане – Антона Христова, који развија туризам у селу својих дедова. У том циљу млади мушкарац је сам обновио стару зграду од ћерпича и претворио је у еколошки прихватљиву гостинску кућу. Као и остале зграде у том подручју, она је била пројектована посебно за узгој свилених буба:

„Куће од ћерпича постоје и у другим местима, али нису као овдашње. Неке од кућа у Мандрици су троспратне. Мајстори су били јединствени. Тешко је у нашим данима поново то направити. Темељ је од камена, али није дубок. Одатле па навише, све је дрво и ћерпичне цигле, које се међутим, не пеку, већ се праве у калупима и суше на сунцу. Али то је огромна количина посла. Вероватно је на једној кући радило по 100 људи. Греде унутра и дрво су такође обрађивани ручно. Куће су биле пројектоване за узгој свилених буба, јер одржавају сталну температуру и имају природну вентилацију. Људи су живели у једној уској собици. Обично је на првом спрату била штала, други спрат је био за бубе, а трећи – за породицу власника куће“, каже Антон.

Салони, у којима су узгајане свилене бубе, су имали природну вентилацију

Мајстори из Мандрице су радили са различитим врстама глине. За малтер су користили глину из наноса оближње Беле реке – то је такозвани „бели малтер“. А за израду цигала вадили су глину на терену и у њу додавали камење, како би ојачала. Под се премазивао блатом и крављом балегом – то је најбоља изолација од хладноће и врућине, наводи Антон. Приликом обнове своје еколошки прихватљиве куће он је применио грађевинске технике својих предака. А гости одседају код њега не због комерцијалне забаве, него због културног дијалога са прошлошћу:

„Са удружењем ˈМештраˈ – они су архитекте, организујемо курсеве рада са глином. Имамо практичну наставу и теорију. Они воде теоријске курсеве, а ми помажемо око рада са глином. Курсеви се одржавају овде, смештамо људе у ову кућу како би могли да осете атмосферу. У току курса они науче како се ради са глином, како се праве цигле, малтери итд“, каже Антон Христов.