„Божић од Белог мора до Дунава“

Божић је један од најишчекиванијих породичних празника. Према старој традицији, у ноћи пре Божића породица мора да буде на окупу. Чак и они, који су се налазили у неком далеком крају, враћали су се кући да би тамо прославили Рођење Христово. А најомиљенија божићна традиција на нашем поднебљу је дочек коледара, који у ноћи пре великог празника иду од куће до куће, певају коледарске песме и благосиљају укућане, уз жеље за здравље, срећу и благостање.

Коледари доносе магију бугарског Божића, дочекују их као најдраже госте, јер јењихов благослов обредни дар од којег, како се верује, зависи добробит свих укућана у новој години. Нажалост, ова традиција данас није жива, коледарски обичај се претворио у атракцију, често се изводи на сцени и некако се не уклапа у урбано схватање празника.

Али шта губимо удаљавајући се од традиције наших предака? – то је оно што покушава да нам каже аутор збирке „Божић – од Белог мора до Дунава“ Стојан Варналијев. Он је талентовани музичар и извођач аутентичних коледарских песама, сакупља их и бележи онако како су их познавали наши преци. А још занимљивије је то што Стојан Варналијев кроз свој рад открива пут којим су песме мигрирале и, како сам објашњава – за људе су песме биле као вредно наслеђе, које је морало бити пренесено на ново место, где год да су ишли, у потрази за праведнијим и бољим животом.

Тема миграције Бугара из Беломорске Тракије, у Јамболски крај, а затим преко Добруџе – све до Дунава, је опсежна, а коледарске песме у збирци Стојана Варналијева само наговештавају одраз овог историјског догађаја на живот и егзистенцију избеглица и досељеника.

Збирка „Од Белог мора до Дунава“ садржи 21 песму из репертоара самог Стојана Варналијева. Поред тога што су песме са народним текстом, уз књигу иду нотни записи и ЦД, како се не би заборавио њихов аутентични звук.

„Овим пројектом показујемо нашим слушаоцима да постоји празник –  најтоплији, најлепши, најсрдачнији, који нас окупља, који је повод да се осећамо блиски једни другима, да будемо емпатични и да своје вољене обрадујемо својим присуством“ – каже Стојан Варналијев, и наставља: –

Мој отац ме потакнуо да се бавим коледарским песмама. Почео да певам „Лупкале су чизме црвене“. Ово је песма из мог родног села – Генерал Инзово, у околини Јамбола. У њему има избеглица из Беломорске Тракије, из различитих насеља тамо. Чуо сам те песме и ставио их на свој репертоар. Прва песма била је „Лупкале су чизме црвене“, затим „Прочула се лепа Вивда“, а после су дошле и оне из Беломорске Тракије међу којима је прва била „Заиграло се ситно коло“.

Када је пре 5 година отишао у Добруџу, Стојан Варналијев је сарађивао са Живком Желевим, који је направио аранжмане за коледарске песме у збирци. Сам Желев је у Стојану Варналијеву видео настављача традиције коју му је пренела народна певачица Влкана Стојанова (која му је била и ментор у народној музици). Дефинисао га је као великог чувара бугарских коледарских песама и посаветовао му да снима више таквих песама из свог родног краја, али и да чује оне које певају друге познате народне певачице – Калинка Влчева и Атанаска Станева. „Тако сам открио да на подручју Добруџе има много тракијских песама“ – каже у интервјуу Радио Бугарској музичар и истраживач коледарских песама.

„Оне су се ′преселиле′ тамо, али су сачувале свој аутентични облик и то је на мене оставило снажан утисак. У ствари, коледарске песме су се ′доселиле’ у Источну Бугарску баш као и људи – они су своје песме носили са собом као нешто драгоцено и на тај начин сачували наслеђе, које ми не видимо, али оно нам испуњава срца и греје душе.“

Песме су изузетно богате, веома поетске, са смисленим текстовима. Свака реч у њима има своју сврху. У коледарским песмама нема ничег површног – у њима је све прецизно, јасно и конкретно и намењено датој особи – домаћици, момку, девојци. Постоје песме које се певају док коледари иду од куће до куће, или када се дружина окупља и креће у обилазак кућа. „Коледарске песме никада нису биле само пука изведба. Свака од њих има своју намену“– тврди Стојан Варналијев и наставља:

„Мелодија је лепа, богата, занимљива. То су мушке песме, које сви очекују као дар. Нису лаке за певање. Сами гласови су као магнет који буди земљу. Од Божића почињу некрштени дани и није случајно што коледарске песме изводе мушкарци – мушки гласови имају снажну прочишћујућу моћ. Коледарска песма мора да очисти нагомилану негативну енергију или ону, која ће тек стићи у село. Зато су ове песме толико занимљиве, са тако богатим текстовима – у њима видимо и детаљно познавање Библије и библијских сижеа. Видимо да су повезане и са паганством, али се у многим коледарским песмама пева о свецима који помажу људима, а  пагански елементи су тако повезани да једно без другог не може.“

„Да би био део коледарске дружине, момак пролази обуку. Придружује се  дружини средином новембра, када почиње божићни пост – то је тзв. период сазревања коледара – он мора да научи песме онако како су се преносиле с генерације на генерацију“ – каже Стојан Варналијев и наставља:

„И ту стижемо до чаробне речи „континуитет“. Традицију преноси старији мушкарац, који има искуства, ишао је у коледаре и разуме смисао и значење коледовања. Момци који иду у коледаре, на тај начин показују својој заједници да су постали мушкарци и да прелазе из једног у други друштвени статус. Током божићних празника они обилазе домове у којима су њихове изабранице – девојке, којима би се оженили и тако показују да су спремни за женидбу, као и да желе да их запросе. Реч је о симболици коју, нажалост, данас ми и не разумемо. Ми певамо коледарске песме, али некако битно нам је да се допаднемо публици, да изгледамо беспрекорно, да изађемо на сцену и да све буде како треба, јер је публика наш критеријум,  међутим, ту се губи прави смисао коледарске песме, јер је свака од њих намењена конкретној особи, а не свим присутним. Коледари певају песме у славу и част сваком члану породице и када дожу и првају теби, лично осетиш енергију и њихов благослов. Управо је у томе магија, коју доноси коледовање“  – каже Стојан Варналијев.

„Све је сада сцена, представа… Данас живимо у другом времену, али то нас не спречава да познајемо и памтимо традицију, да знамо која је порука тих песама“ – додаје главни асистент др Галина Луканова са Института за етнографију и фолклористику са Етнографским музејом при Бугарској академији наука, која је написала нотне записе песама у збрици. По њеним речима, коледари су били радо очекивани гости, доносили су наду и снагу. Чак би се домаћини увредили, ако им коледари не дођу у кућу – сматрало се да је то лош знак. „И данас је у неким селима коледовање очувано као обичај, иако без некадашње симболике. Испоставља се да ми знамо мало коледарских песама. И можда управо због тога ова збирка коледарских песама, које имају своју историју, своју судбину, које причају причу, има  важну улогу. Оне представљају драгоцен налаз“, каже Галина Луканова.

Превела: Албена Џерманова