Сурвачка – магична гранчица Бугара

Први часови Нове године у Бугарској почињу обичајем сурвакања – обредним обиласком домова које предводе групе деце или неожењених младића. Они посебно украшеним штапићем, названим сурвачка, тапшу чланове домаћинства, животиње и објекте, изговарајући благослове за здравље, срећу и плодност у надолазећој години.

У различитим крајевима земље украшавање сурвачке, као и веровања везана за овај обичај, знатно се разликују. Међу најзанимљивијима су она из бургаског краја, у југоисточној Бугарској, где се, према народном предању, дрвеће дели на „добро“ и „лоше“.

„Добрим дрвећем сматрају се крушка, јавор, трешња, дуња, липа, глог и трандафил. У лоше, или како их народ назива – ђаволско дрвеће, убрајају се јасика, дрен, орах и врба“, прича Пламена Кирова, главни кустос Одељења за етнографију Регионалног историјског музеја у Бургасу. „У читавом странџанском крају верује се да под дреном седи ђаво. То веровање потиче из времена када су се Господ и Ђаво опкладили ко ће од њих двојице поседовати најранији плод у години. Ђаво је видео да дрен први цвета, изабрао је то дрво за себе и сео под њега. Господ је, пак, одабрао трешњу – и тако добио опкладу.“

Становништво овог краја избегавало је да се задржава под дреном, јер се веровало да се под његовим крошњама окупљају јуде, виле и таласони. Истовремено, управо су чврстина и жилавост дрена учиниле да он у народној свести постане симбол здравља и дуговечности. И управо се од свеже одломљене дренове гранчице и данас прави сурвачка.

„По свом облику, сурвачка може бити штап или гранчица. Сурвачка у виду штапа јавља се у више облика – најчешће као такозвана рогалка, са два или три рошчића на врху; у горњем делу може бити засечена и остругана, али и потпуно глатка. У тим случајевима штап се обично украшава плитком резбаријом у виду змијолике спирале. Када је, пак, сурвачка гранчица, од бочних изданака обликују се један, два или три круга, јер је круг симбол јединства, а простор унутар њега заштићен. Он истовремено симболизује и бескрај, због чега се често користи као симбол у различитим обредним радњама“, објашњава Пламена Кирова.

Целовита симболика сурвачке повезује се са представом Стабла света. Његова крошња означава небески свет, стабло – земаљски, а корење доњи, подземни, односно невидљиви свет, који је, по народном веровању, најчешће настањен злокобним демонима.

Према народним веровањима, сурвачка поседује стваралачку, плодотворну моћ. Додиривање људи, животиња и свега живог сурвачком заснива се на принципу магије и магичног штапића. Док сурвакају, сурвакари изговарају жеље за здравље, плодност и благостање – жеље које се у народној свести изједначавају са благословима.

„Прве сурвачке нису се украшавале. Само би се на једном крају дренов штап огулио, како би подсећао на процветали цвет“, наставља своје казивање Пламена Кирова. „Касније, међутим, почињу да се украшавају разнобојним вуненим концима и тракицама, низовима од кокица и сушеног воћа, зрнима пасуља и паприкама, додају се кравајчићи, а врло често и ’златан’ или ’сребрни’ новчић. Сва та раскошна декорација одражава основни начин живота и привређивања у одређеном крају.“

У странџанском крају постоје и јасна правила о томе шта је исправно учинити са сурвачком након што се обред оконча.

„Када испуни своју обредну улогу – а то је да обнови поредак и равнотежу – сурвачка се не чува, али се не баца ни тек тако“, појашњава Пламена Кирова. „Њено уништавање после празника одвија се по сликовито-магичном поретку, којим се поново подстичу раст, здравље и плодност. Након што обиђу куће, деца бацају сурвачке на кров, на неко високо дрво или у реку, како по њима не би газили. Сама по себи, сурвачка нема обредно-магична својства – она их стиче у рукама сурвакара. Управо тада она постаје магична. Зато је изузетно важно да и сами сурвакари буду здрави, да имају чисто срце и чисте мисли.“

Превела: Свјетлана Шатрић