Пресвета Богородица у бугарској иконографији

Богородица Одигитрија са пророцима. Икона из 16. века из града Несебар
Фотографија: pravoslavieto.com

У Крипти храма Св. Александра Невског у Софији налазе се две иконе посвећене Богородичином рођењу. Једна од њих је веома позната – може се видети у сваком црквеном храму. Обично је Пресвета Богородица приказана као мала беба са ореолом, у колевци или кревецу испред свечаног стола са гостима. За столом су њени родитељи – Св. Ана и Св. Јоаким из Назарета. Друга икона је изузетак. Ево о чему се ради:

© Фотографија: Илиjана Раjчева

Рождество Пресвете Богородице – две иконе из Великог Трнова из 19. века

„На тој икони нема колевке испред стола, већ је мала Марија приказана на икони, а Св. Ана је држи у рукама како би је показала гостима – прича Владислава Касмакова, кустос Крипте. – Поред тога, већ са самог рођења она је окружена црвеним ореолом. У православној иконографији црвена боја има посебно значење jeр се веровало да има велику заштитну моћ. Она замењује зелену боју која је до 10. века симболизовала победу живота над смрћу и Вечни Живот који нам Спаситељ дарује, a показује високи небески ауторитет личности која је на икони изображена. Сликар сугерише да је већ са самог рођења Богородици предодређена посебна мисија. Наиме – она је та која ће родити Спаситеља који ће потом, својом жртвом спасити наше душе. Стога је на свим иконама Богородица веома промишљена. Иако благословљена, Марија није имала лаку судбину. У томе је једна од разлика између православне и католичке уметности. Тамо је она у одежди краљевско плаве боје која је, за разлику од православља, симбол високог положаја, а насликана је како се с Младенцем игра. Приказан је тренутак материнства који свакој жени доноси радост. А у православним иконама је осећај материнства увек пропраћен тугом.“

Сматра се да је прву икону Пресвете Богородице насликао апостол Лука. Касније током векова настају строга правила за њено приказивање. Божја мајка је увек обучена у одежду црвене (загаситоцрвене) и плаве боје. Црвена боја симболише жeнственост и материнство – она је својеврсна веза између Богородице и обичне жене. Плава боја је симбол туге и жалости. Од свих светих жена једино је Богородица имала право да носи црвену обућу – као симбол ауторитета. Владислава Касмакова нам представља најраспрострањеније иконографске типове Богородице. Најстарији од њих је „Оранта“ (Ширшаја небес, односно шира од небеса). Само ту Божја мајка благосиља, а увек је приказивана у источном делу цркве. Најраспрострањенији иконографски тип је „Одигитрија“, што значи „Путоводитељица“, „она која показује пут“.

© Фотографија: Илиjана Раjчева

Богородица Одигитрија – икона с краја 15. или почетка 16. века у цркви Свете Богородице у Созополу и Богородица Одигитрија - икона из 1775. г. у Рилском манастиру

„Десном руком Богомајка указује на Младенца Христоса кога држи у крилу, а он благосиља. Гест Богородице којим Она указује на Христа представља кључ ове иконе – Мајка Божија нас духовно оријентише усмеравајући нас ка Христу, јер је Он Пут, Истина и живот. Христос је насликан као дете, али његов израз лица није дечји, јер је он, према православљу, симбол мудрости. Такође, на иконама се Пресвета Богородица изображава с три звезде: једна на глави и две на раменима, као знак Њене непорочности („непорочно је зачела, непорочно родила, непорочно умрла“)... Типично за иконе Богородице са Младенцем је и то што он увек благосиља, a она је некако у другом плану.“

Богородица Панимнитос – икона с краја 16. или почетка 17. века из Несебра

Жене које жељно прижељкују дете највише поштују богородичине иконе типа „Елеуса“ што значи „Умиљење“, мада је по некима тачнији превод те грчке речи „Милостива“.

„Иконографска шема укључује две фигуре - Богородице и Младенца Христа, чија су лица приљубљена једно уз друго. Глава Марије је погнута према Сину, а Он руком грли Мајчин врат. Ово је најлиричнији од свих типова иконографије који открива интимну страну општења Мајке Божије с Њеним Сином. Постала је веома популарна на Балкану, а посебно у Русији. Веома често је она сматрана чудотворном, а има је у скоро свим великим манастирима. Током времена из овог иконографског типа Богородице настала је варијанта „Тројеручица“. Лику Богородице придодата је трећа рука, по чему је она добила име. Та трећа рука је чудотворна рука, исцељитељска рука. Једна од најпознатијих икона Богородице Тројеручице налази се у Тројанском манастиру.

Веома занимљива је икона „Богородица ружа неувењива“.

Богородица ружа неувењива, икона из 1703. г., Зограф Димитар, Тракија

„Икона Богородица ружа неувењива је опет везана за тзв. "понављање симбола“, наставља Владислава Касмакова. - У одређеном периоду преовлађивала су знаковно-симболичка изображења, чији је сакрални смисао био јасан посвећенима. И свеце су изображавали симболима, на пример, у виду животиња или цвећа. Један од често коришћених симбола била је ружа – позната још и као цвет грчке богиње Афродите. Икона „Богородица ружа неувењива“ која се налази у Крипти храма Св. Александра Невског у Софији је сликана 1703. године. Дева Марија је насликана с Младенцем Христом на коленима, са круном на глави и ружом у руци. Круна на глави показује да су као тип ове иконе настале под утицајем барока и католичког сликарства. У молитвама су се њој обраћали речима: „Богородице, Царице небесна!“. Сматра се да је и ова икона чудотворна.“

Веома распрострањен био је и иконографски тип „Богородица на трону“ који је лако препознатљив, наставља своју причу гђа Касмакова:

 

Богородица на трону и пророци Зограф поп Никола из Тетевена, 1703. г.

„Богородица седи на трону, с Младенцем Христом у крилу који благосиља. Код овог иконографског типа Богородица је увек приказана као „урамљена“, а с обе стране рама насликано је 12 пророка. Сваки пророк у рукама држи свитак са текстом који описује како се Богородица јављала у његовом виђењу. Један ју је видео као планину, други – као лествицу на небу, трећи – као престо нерукотворни, четврти – као чврсту стену.... итд. Постоји једна веома занимљива икона из града Трјавне која је рађена 1703. године. У њој такође имамо понављање симбола. Поред сваког пророка приказан је и предмет који је описан у тексту свитка. Иако помало необично, то је било од велике користи неписменим људима.“

Превод: Албена Џерманова