Предисторија тог догађаја почиње 1878. године‚ када је сазвани у Берлину конгрес великих сила ревидирао резултате Руско-турског рата од 1877-78. године. Овај рат који је завршен победом Русије‚ ослободио је Бугарску од петовековног османског јарма. Сходно потписаном 3. марта 1878. г. Санстефанском мировном уговору бугарска држава је обновљена у њеним етничким границама. Берлинском одлуком земље између Старе планине и реке Дунав‚ заједно са Софијским округом формирале су Кнежевину Бугарску. Док је Јужна Бугарска‚ иако са административном аутономијом‚ остала под политичком и војном влашћу султана као вазална провинција Источна Румелија са престоницом Пловдив. А Македонија‚ Беломорска Тракија и Једренски крај враћени су у пределе Османске империје. Одлуке Берлинског конгреса изазвале су протесте на читавој бугарској територији‚ у том броју и у Источној Румелији. Више на ову тему прича доктор Константин Сабчев:
-Првобитна замисао је била да се област припоји заједно са осталим одвојеним од Кнежевине бугарским територијама. Пошто је испало да је то немогуће пре свега због неповољне међународне ситуације‚ у први план избио је задатак да се реализује бар припајање Источне Румелије. Први покушаји за остваривање тог циља предузимају се још 1880. године.
У фебруару 1885. г. у главном граду области створен је Бугарски тајни централни револуционарни комитет (БТЦРК). Он се латио задатка да изведе обједињење служећи се револуционарним средствима‚ на примеру активиста Априлског устанка из 1876. г. У лето 1885. г. изабран је нови састав БТЦРК на челу са ветераном Априлске епопеје Захаријем Стојановим. Комитет је‚ не одустајући од припреме масовне револуционарне борбе‚ истакао паролу за обједињење Јужне и Северне Бугарске под скиптром првог бугарског кнеза Александра Првог Батенберга. Предузете су акције да се командири Источнорумелијске милиције мајор Данаил Николајев и капетан Рајчо Николов задобију за ствар обједињења.
Решено је да се акција спроведе средином септембра 1885. г.‚ али су у неким селима и градовима избиле демонстрације‚ што је убрзало збивања. Петог уочи шестог септембра наређено је да чете формиране у селима и градовима у околини Пловдива крену према обласном центру.
У јутро 6. септембра 1885. г. оне су заједно са јединицама румелијске милиције окружиле конак и ухапсиле главног управника који се тамо налазио. Уместо да искористи права која су му дата и да хитно позове турске снаге из Истанбула‚ Гаврил Крстевич се добровољно предао.
Одмах након проглашења Уједињења формирана је Привремена влада на челу са дром Георгијем Странским која је преузела управљање области до доласка кнеза Батенберга. 8. септембра кнез је издао манифест којим објављује да прихвата чин Уједињења.
Обједињење Северне и Јужне Бугарске изазвало је оштра реаговања у неким суседним балканским земљама и Русији. Османска империја је муњевито реаговала објавивши тај чин очигледним кршењем Берлинског уговора из 1878. г. Међутим Енглеска је видела у Уједињењу антируски чин и зато га је подржала. Под њеним притиском Висока порта /османска влада/ била је приморана да се уздржи од неодложних контрамера према Бугарској. Крајем октобра 1885. у Истанбулу Велике силе сазвале су конференцију за решавање насталих спорних питања.
Српски краљ Милан Обреновић ошро је реаговао на Обједињење зато што је према њему овако нарушена "равнотежа" на полуострву у корист Бугарске. Почетком новембра 1885. Србија је напала Бугарску‚ али је доживела пораз. Ова војна победа дефинитивно је афирмисала Уједињење Бугарске које је потписивањем бугарско-турског споразума из 1886. г. добило међународно признање. Дипломате Великих сила нашли су формулу која би чувала углед Турске – Источна Румелија је теоретски задржала свој статус‚ с тим што је њен генерални губернатор доживотно и наследно био бугарски кнез.

Аутор: Константин Сабчев
Превела: Катарина Манолова