Национални референдум у Бугарској – још увек немогућа мисија

објављено 9.11.09. 13.35

Мада већ 20 година Бугарска иде путем демократије, није много примера о непосредном учешћу бугарских грађана у вршењу државне власти и доношењу политичких одлука на националном или локалном нивоу. Према подацима Бугарска је једина земља на Балкану у којој није био расписиван национални референдум након демократских промена. Прошле године становници црноморских градова Бургас и Созопол имали су прилику да се изјасне о изградњи нафтовода Бургас-Александруполис. Иако је већи део људи гласао против његове изградње, резултати оба референдума су били нелегитимни. Разлог тога је чињеница да сходно тада важећем закону није остварен потребан услов одзива бирача од 50 oдсто плус 1 да би референдум био проглашен важећим. Крајем маја 2009. године 40. сазив Народног собрања донео је нов Закон о непосредном учешћу бугарских грађана у вршењу државне власти и локалној самоуправи. Према подносиоцу закона Јанакију Стоилову из БСП‚ он регулише многе проблеме о којима се бугарски грађани могу изјаснити на локалном или националном референдуму. Корак напред представља и могућност да референдум иницирају и грађани а не само парламент, Министарски савет или председник Бугарске као што је било сходно претходном закону. Представници грађанских организација у земљи признају остварени напредак новим законодавством‚ али уједно сматрају да се њиме не подстиче грађанска активност. Сходно актуелном закону референдум је важећи, када на њему учествује бар исти број бирача колики је био на последњим парламентарним изборима. Невладине организације категорично не прихватају такав услов. У подршку тога доктор уставног права Мартин Белов је прецизирао да је традиционално највећи одзив бирача на парламентарним изборима, затим на изборима за локалне органе власти‚ а најзад на референдумима. Због тога је 13 грађанских организација упутило писмо новом парламенту са инсистирањем на потпуном укидању таквог услова, односно да се референдум прогласи важећим код одзива бирача од 20 одсто. Други њихов захтев везан је за смањење броја потписа грађана потребних за иницирање националног референдума. У првобитној варијанти закона размотреној у расправи у начелу‚ број потписа је био 150.000. У овом случају парламент мора да донесе одлуку о томе да ли прихвата грађанску иницијативу о расписивању референдума или је одбацује. Међутим‚ уколико је прикупљено 300.000 потписа‚ парламент је дужан да донесе одлуку о расписивању референдума. Приликом изгласавања истог закона по завршетку расправе у појединостима‚ број потписа је повећан на 200.000‚ односно на 500.000. Према невладиним организацијама овај услов није основан и практично блокира непосредно учешће грађана у доношењу важних за земљу одлука. Стога оне инсистирају на враћању првобитне варијанте закона као и на повећању рока за прикупљање потписа са 3 на 6 месеци.
„Морамо мало отворити систем да би грађани били активни учесници у процесу промена и доношења одлука преко изјављивања своје воље – каже доктор уставног права Мартин Белов. – Кључ за рационални модел непосредне демократије је њена систематска и свакодневна примена‚ а не учешће народа једино у тренуцима када политичке елите имају потребу за одобравањем већ неке донете одлуке.“

Превела: Марина Бекријева

По публикацията работи: Румјана Цветкова

Последвайте ни и в Google News Showcase, за да научите най-важното от деня!